Неприхватљива је дилема „православље или тржишна економија“

 ТРЕБА ЛИ СУПРОТСТАВЉАТИ ПРАВОСЛАВЉЕ И СВЕТОВНИ УСПЕХ - НАСТАВЉА СЕ РАЗЈАШЊАВАЊЕ МЕЂУ РУСКИМ ЗАПАДЊАЦИМА

Дмитриј Дробњицки

• Недавно су нам представили потпуно несхватљиву дихотомију: или демократија или хришћанство.Већ сам писао да такво раздвајање није прихватљиво. И исто тако не прихватам дилему „православље или тржишна економија“
• Молити се златном идолу, ван сваке сумње јесте грех, али, зар је грех изграђивати железничке пруге, проналазити нове лекове, градити домове, коначно, обезбедити људима посао?
• Не, уопште! То је увек био одговор отаца Цркве, а све остало одбацивано је као јереси и то веома опасне
• Царска Русија је крај XIX века – онда када је државна идеологија је „Православље, самодржавље, народност“ - у званичним документима јеретике оптуживала за недостатак предузимљивости и иновација
• Никада током хиљаду година, сем совјетског периода, нико у Русији није сумњао у принцип неприкосновености својине. Никада предузимљиви, али часни трговац или индустријалац нису сматрани за грешнике само због њихове предузимљивости. Све је то лаж. Лаж и јерес

          Дмитриј ДРОБЊИЦКИ, руски књижевник

         УОЧИ годишњице кршења Древне Руси мој пријатељ и колега Борис Межујев започео је, по мом мишљењу, важну дискусију о православљу и успеху – успеху у световним пословима.

         Ова дискусија очигледно излази из оквира богословља и филозофије религије, мада је ова друга једноставно обавезна да одговара на већи део питања која су покренута. Обавезна, али не одговара, о чему делимично говори и сам Борис, позивајући се на револуцијом разорену религијско–филозофску школу почетка  XX века.

         Суштина назначене дилеме је у томе како мислећи православац “да живи у свету, како да гради и јача државу, гаји децу, постиже прогрес у науци, на крају, како уистину да ствара нову економију, схватајући да је све то пред ликом три анђела које је створио свети иконописац („Тројица“ Андреја Рубљова – Д. Д.) – уопште прах и таштина?

         По мом мишљењу, та дилема је лажна.

         Док сам читао наведени цитат некако сам се сетио једног интервјуа првог председника Русије (Бориса Јељцина), који је он дао страним новинарима. Питали су га: „Схватате ли колико ће тешко бити градити у Русији тржишну економију, јер је она православна земља а однос према богатима овде је негативан?“

         Питање је било подло, типа „Да ли ви и даље бијете своју жену? Да или не?“. Односно, ако је одговор „да“, онда стварно бијете, а ако је „не“, онда сте до недавно стварно били. А пошто се у политичком животу сувише често грубо захтева „Да или не?!“, онда, шта је могао да одговори Борис Николајевич на постављено питање? Да не разуме? Или да разуме?

         Јељцин је упао у замку провокативног новинара и одговорио: „Схватам“.

         И даље имам утисак да се многи аргументи, који економију и друге световне ствари супротстављају православљу, не заснивају на Светом Писму и Светом Предању, него на оном ужасном горком укусу који је остао после Јељциновог одговора, и то међу интелектуалцима – тачно тако, и при том, како међу неверујућим либералима, тако и међу верујућим патриотама. 

         За разлику од Бориса Межујева ја нисам стручњак за област руске религијске филозофије, али је и обичном световном православном човеку јасно да овде нешто није у реду. Зашто је све „прах и таштина“? А добра дела? Зар она не могу имати благослов Црве и самог Свевишњег?

         Сваки парохијанин је чуо да, наравно, може и зато зна, на пример, две обичне, молитве о призивању Светог Духа за свако добро дело (Тропар, глас 4 и Кондак, глас 3.)

         Ко је рекао да добрих дела не може бити у науци, медицини, коначно и економији?

         И свет који нас окружује – због нечега је створен! И Библија нас учи да он није створен као играчка Бога него као место где човек налази приличје Божије. Зато је, наравно, живот у луксузу (уз то у испразном), када је поред њега много беде и несреће – грех, али, зар је грех радити свој посао са добрим намерама?

         Молити се златном идолу, ван сваке сумње јесте грех, али, зар је грех изграђивати железничке пруге, проналазити нове лекове, градити домове, коначно, обезбедити људима посао?

         Не, уопште. То је увек био одговор отаца Цркве, а све остало одбацивано је као јереси и то веома опасне.

         Из историје нам је добро познато како је у Европи инквизиција својевремено откривала да ли је човек запао у јерес Катара.

         Ако је просечан човек живео са својом женом, имао децу и водио домаћинство, онда је то био доказ да није запао у јерес. А ако је занемаривао све своје световне послове није могао избећи суд.  

         Из наше историје такође је познато доста јереси које су супротстављале световно и духовно као добро и зло. Ако је веровати неким савременим теолозима „Манихејство је живо и, према томе, опасно све до данас”.

         Ево шта је о нашем времену са озлојеђеношћу писао покојни о. Данило Сисојев: „Често смо морали да слушамо код нас у манастирима и од парохијана следеће разговоре: „Оче, благословите ме да живим са мужем као брат са сестром“. „Девојчица не сме да се игра луткама, грех је ако она себе замишља као будућу мајку“.

         У Руској империји друге јеретике, Молокане, држава је амнестирала у XIX веку и дала им безбедно место за насељавање. А ево шта је занимљиво! Када је Кавкаска археографска комисија истраживала њихов начин живота, констатовала је: „Расколници из тих насеља не поштују строго правила, чак ни у томе да улице буду праве... У њима нема школа... окорелост у древним обичајима, непредузимљивост и одвратност према било каквим иновацијама овладали су њима до невероватних размера...“

         Обратите пажњу. То је крај XIX века, државна идеологија је „Православље, самодржавље, народност“, а у званичним документима јеретике окривљују због недостатка предузимљивости и иновација!

         Никада током хиљаду година, сем совјетског периода, нико није сумњао у принцип неприкосновености својине. Никада предузимљивог, али часног трговца или индустријалца нису сматрали за грешника само из разлога његове предузимљивости. Све је то лаж. Лаж и јерес.

         Наравно, сви се сећамо камиле и ушица игле, али само те две речи и памтимо (чак, заборављајући да се ради о „игленим ушицама“, а не „ушици“, и да се, према тврдњама низа истраживача, тако називала једна од капија Јерусалима).

         Међутим Св. Златоуст нас учи: „Христос овим речима не куди богатство, него оне који су се занели њиме“.  Значи, овде се ни у ком случају не ради о верској забрани успеха.

         После СССР-а где се разумело само оно „шта је буржоазија, а шта је пролетаријат“ наступио је други период када се од сваког такође захтевало само „да“ или „не“. Уосталом, било је још и „да, да, не, да“, сећате ли се?  Али све време „или – или“. Или си патриота или си за часне изборе. Или си се продао Стејт департменту или подржаваш наредну одлуку „Басмановог“ суда*.

         Недавно су нам  представили потпуно несхватљиву дихотомију: или демократија или хришћанство. Већ сам писао на страницама „Известија“ да ни у ком случају такво раздвајање није прихватљиво. И исто тако не прихватам дилему „православље или тржишна економија“.

         А то што озбиљна филозофска питања остају, то је чак и добро. Треба једноставно престати са тапкањем у месту. Не може се стално говорити да је решење питања негде у далекој будућности, тако дајте да још  размислимо.

         Време не чека. Чекају нас послови. Неодложни послови и неспојиви са јересима.
 

         Превела

         Ксенија Трајковић