Упоредите овог руског „западњака“ са Дачићем, Вучићем, Ђиласом, Ђелићем...

И У РУСИЈИ ИМА ОДУШЕВЉЕНИХ САД И ЕУ,

КОЈИ СЕ ПОНАШАЈУ КАО ТАКВИ СРБИ, АЛИ ИМА И ДРУГИХ

                                             Пише: Михаил ХАЗИН, председник московске економске консултантске компаније „Неокон“

• За елиту „Западног“ пројекта норма је, на пример, понашање Срба: њих су бомбардовали, они се умирили и прихватили сва правила игре, укључујући и отете територије, признавање за равноправне вође разбојника и убица који су њихове сународнике живе расецали ради продаје органа, резултате апсолутно неправедног Хашког трибунала и тако даље
• Из тог разлога ће Русе притискати и притискати док се коначно не умиримо - елити „Западног“ пројекта није потребна идеолошка „Опозиција“. Друга ствар је што после тога неће бити Русије
• Дубоко сам уверен да Русија мора да се обнови као земља пројеката. И зато што је то једини начин да очува јединство територије и народа, и зато што ће то дати позитиван замах за друштво које се данас налази у дубокој депресији, и зато што ће то омогућити стварање средства за проширење тржишта без којег за нашу земљу није могуће креирати савремену економију
• Већ је јасно да нама никаква варијанта „Западног“ пројекта не одговара - ми смо носиоци библијског система вредности, а не либералне „слободе“. Да ли Православни? Ипак, то би захтевало излазак на државну позицију Руске православне цркве (РПЦ), која за то очигледно није спремна 
• Допадало се то некоме или не, идеје „Црвеног“ пројекта ипак ће заузети своје место у свету, јер у ХХ веку оне су побеђене само синтезом свеопште суровости и огромног новца који је потрошен на поткупљивање становништва. А новца више неће бити

         ВИШЕ пута сам писао о томе да Русија не може постојати без свог глобалног пројекта.

         Многи данашњи проблеми наше земље проистичу из чињенице да смо током 1000 година били носиоци глобалних пројеката (прво „Православног“, а затим „Црвеног“), а онда неочекивано почели да се интегришемо у апсолутно нама стран „Западни“ пројекат. При том људи и даље покушавају да очувају сопствено пројектно мишљење чиме силно иритирају елиту „Западног“ пројекта.

         За ту елиту норма је, например, понашање Срба: њих су бомбардовали, они се умирили и прихватили сва правила игре, укључујући и отете територије, признавање за равноправне вође разбојника и убица који су њихове сународнике живе расецали ради продаје органа, резултате апсолутно неправедног Хашког трибунала и тако даље. Из тог разлога нас ће притискати и притискати док се коначно не умиримо - елити „Западног“ пројекта није потребна идеолошка „Опозиција“. Друга ствар је што после тога неће бити Русије.

         Међутим, овде настаје веома озбиљан проблем. Ради се о томе да сем чистих „западњака“, који се понашају као Срби, у нашој земљи има и специфичних „руских“ патриота који говоре да нам је потребна чисто руска земља. При том, они не могу да објасне шта да раде са свим народима и народностима које живе на територији Русије као аутохтони, односно на својим исконским земљама. Иначе, „Западни“ пројекат има одговор на ово питање и он је демонстриран на примеру Југославије: Коми, Пермљани, Кабардинци, Татари, Бурјати, Јакути и сви остали треба да створе сопствене државе. Тако од Русије, наравно, ништа неће остати, али за Запад то и јесте тренутак потпуне среће.

         Такве патриоте не могу да објасне ни како ће бити организована наша економија. Чак и ако реч „руски“ поимамо у најширем смислу, имаћемо озбиљан проблем - у свету нас има свега око 200 милиона. На тржишту таквог обима савремена економија се не може изградити, а за земљу која води крајње изолационистичку политику (само за Русе) излазак на спољна тржишта биће веома компликован.

         При том је Русија - територијална империја изграђена у оквиру истог глобалног пројекта. Прво - „Православног“, затим - „Црвеног“. Прелазак од једног до другог био је олакшан тиме што им је основни систем вредности исти, мада је, као што то обично бива, сам процес преласка био веома суров. При том треба разумети да је идеологија „Црвеног“ пројекта, која је победила на читавој територији Руске империје (и делимично изван њених граница), према резултатима Грађанског рата била потпуно неприлагођена за реализацију у оквиру једне земље.

         То је и изазвало велике проблеме отежане огромним бројем различите, крајње сумњиве светине која је прешла на страну победника. Али, у сваком случају крајем 40-их година, већ после велике Победе, то прилагођавање је завршено.  

         Проблеме, који су настали после Стаљинове смрти, изазвале су две околности. Прву је створила група која је ушла у руководство земље после Стаљинове смрти великим померањем равнотеже између интереса СССР-а и апстрактних принципа „Црвеног“ пројекта у варијанти XIX века. Друга околност -  објективни економски проблеми повезани са кризом пада ефикасности капитала и успоравања темпа економског раста, нису нашли решење у оквиру догматског марксизма који је победио у нашој земљи крајем 50-их. Ипак, после 1988-1991. све то више није било толико битно.

         Кључно је - шта сада да се ради?

         Дубоко сам уверен да Русија мора да се обнови као земља пројеката. И зато што је то једини начин да очува јединство територије и народа, и зато што ће то дати позитиван замах за друштво које се данас налази у дубокој депресији, и зато што ће то омогућити стварање средства за проширење тржишта без којег за нашу земљу није могуће креирати савремену економију.

         Треба истаћи да противљење присталица „Западног“ пројекта, који су данас фактички наши главни непријатељи, у даљој будућности не треба нарочито узимати у обзир - „Западни“ пројекат ће се распасти пред нашим очима, али, како изабрати глобални пројекат...

         Већ је јасно да нама никаква варијанта „Западног“ пројекта не одговара - ми смо носиоци библијског система вредности, а не либералне „слободе“. Да ли Православни? Ипак, то би захтевало излазак на државну позицију Руске православне цркве (РПЦ), која за то очигледно није спремна.   

         У сваком случају ја, заправо, не видим борбу РПЦ као структуре за очување и повратак библијског система вредности макар у нашој земљи, што значи да једноставно не може успети израда „Православног“ пројекта.

         Да чекамо док се РПЦ престроји - не можемо, немамо више времена.

         Остаје „Црвени“ пројекат. Међутим, ту постоји велики проблем. Ради се о томе да практично нико не „дотерује“ његову конструкцију у прилог садашњости. Постоје појединачне групе, али су мале и  нејединствене. На крају, код већине становништва представе о „Црвеном“ пројекту завршавају се сећањима на крај 80-их година прошлог века, а које више нису имале никаквог смисла. А тај пројекат може веома снажно да „груне“ у очима народа читавог света у процесу развоја кризе, а на време подићи његову заставу било би веома, веома, важно.

         Није сасвим јасно како у новој држави изградити систем управљања, укључујући и локални, шта са малим и средњим предузећима, како окајати грехове приватизације и тако даље и томе слично.

         Чини ми се да је већ време да се озбиљно размотре ова питања, будући да ће веома брзо бити веома актуелна. Допадало се то некоме или не, идеје „Црвеног“ пројекта ипак ће заузети своје место у свету, јер у ХХ веку оне су побеђене само синтезом свеопште суровости и огромног новца који је потрошен на поткупљивање становништва. А новца више неће бити. 

         Заправо, ја предлажем свима који то желе да на овом месту разматрамо како треба да изгледа „Црвени“ пројекат за нову Русију, посебно, како треба да буду уређене разне структуре државе у оквиру овог пројекта. Они који то желе могу да изаберу смернице и сачине одговарајуће задатке уз строгу контролу теме. Узгред, ја за сада предлажем само да размотримо сврсисходност  пројекта и ако буде довољан број ентузијаста моћи ћемо да почнемо са радом.

         Превела Ксенија Трајковић