Ситуација са Јужним током у Србији веома се компликује од формирања Дачићеве владе
„БИТКА ЗА СРБИЈУ“ ЈОШ ЈЕ ДАЛЕКО ОД СВОГ КРАЈА
Јелена Георгијевна Пономарјова, експерт за међународне односе при Министарству иностраних послова Руске Федерације
- Српски званичници су више пута изјављивали да ће Јужни ток добити статус пројекта од националног значаја, али у Закону о Јужном току говори се као о пројекту од „јавног интереса“. Проблем је у томе што се „јавни интерес“ може схватити као општи и државни, али никако као национални значај. Разлика је сасвим јасна
- Београд је свесно оставио управо овакву двосмислену формулацију. Као потврду сложене геополитичке игре под називом „Битка за Србију“, треба указати и на, благо говорећи, чудне али стварне антируске политичке кораке садашњег српског вођства
- Постоји још једна зачуђујућа чињеница. У септебру 2012. председник Србије Томислав Николић, приликом сусрета са председником Руске Фeдерацијe Владимиром Путином у Сочију, није могао да потпише уговор са руским партнерима о испоруци гаса због одсуства неопходних докумената код српске делегације
- Сељацима преко чије земље ће прећи траса Јужног тока биће дато 24 милиона евра за закуп 8.000 хектара. Тај новац за Србију је огроман. Али, до данас је само четири од десет хиљада власника пристало да своју земљу прода држави
СИТУАЦИЈА са Јужним током - на његовом српском делу - веома се компликује од јула 2012, односно од формирања владе Ивице Дачића.
Не улазећи у историју разраде и напретка пројекта, примећујем да се Русија стално среће са различитим проблемима у вези са Јужним током. Као што је познато, у оквиру пројекта планира се изградња четири крака (тока), од којих сваки има могућност за проток 15,75 милијарди кубика гаса. Планирано је да ће цевовод кроз Европу почети са радом у првом кварталу 2016. године а да ће своју пуну снагу - од 63 милијарде кубика - показати 2018. године. Цена Јужног тока, данас најскупљег пројекта у Европи, процењује се на 16,6 милијарди евра.
Газпром је заинтересован да за пројекат Јужни ток добије статус ТЕН (Транс Еуропеан Нетwорк) - Интернационалне европске мреже. Статус ТЕН би омогућио да се Јужни ток не посматра као „штетан“ (В. Путин), односно као трећи енергетски пакет ЕС. Напомињем да овај пакет треба учинити доступним трећим лицима, а то прецизније подразумева расподелу по продаји и пренос до европских енергетских компанија.
Ситуација која носи очигледне политичке и комерцијалне ризике не утиче на рад Газпрома. Поред тога, статус ТЕН већ имају два Газпромова цевоводна пројекта - Северни ток и Јамал-Европа - као и пројекат Набуко, који је конкурент Јужном току.
Додатни фактор за решења ТЕН статуса јесте добијање статуса „националног пројекта“ за Јужни ток у земљама кроз које гасовод буде пролазио. Прва међу земљама ЕУ која је крајем 2011. прихватила Јужни ток као пројекат од националног значаја била је Бугарска а јуна 2012. сличну одлуку донела је влада Републике Српске. Истина, тренутна криза у Бугарској, оставка Владе и превремени избори условили су да се пројекат Јужни ток опет компликује. Али тај бугарски фактор пројекта је посебна тема.
Као што је познато, најважнији субјекат Јужног тока била је и остаје Србија, коју са Русијом вежу посебни односи - историјски, културни, економски и геополитички. Не удубљујући се у историју руско-српских односа, навешћу само неке битне моменте.
Прво, Русија је једина земља у свету која не само да не признаје независност Косова и Метохије (таквих је много више земаља) већ води активну делатност да се разоткрије истина о криминалној творевини под именом „Република Косово“, не говорећи о становишту које су руска влада и друштво заузимали током интервенције на Косову.
Друго, Русија није само најважнији економски партнер Србије него је стварно њен економски спаситељ. Довољно је да се сетимо да су у временима кризе и колапса, као резултата вишегодишњих санкција и агресије НАТО 1999. године, српску економију оживеле управо руске инвестиције будући да су у бомбардовању највише страдали нафтно-гасни погони.
Треће, НАТО је у Србији уништио око 70 одсто складишта нафте и нафтних производа и озбиљно угрозио производњу и транспортну инфраструктуру. Таква дејства Алијансе новинари су називали „враћањем (Србије) у камено доба“. Заиста, никаквих могућности и средстава побеђена и фактички окупирана земља није имала (КиМ се од 1999. године налази под међународном, тј. америчком управом). Руски кредити и пројекти били су почетак новог успостављања и развоја српске државе.
Четврто, ту су чврсте српско-руске везе, међу њима и хуманитарне, и то не само у политичким круговима већ и међу народима, које служе као препрека коначном припајању Балкана НАТО зони.
Све то формирало је на руској страни мишљење да српски део Јужног тока неће бити проблематичан. Обећање да ће Јужни ток добити статус националног пројекта давали су многи српски политичари. Као последњих, присетимо се изјава министра за природне ресурсе и територијално планирање Милана Бачевића (новембар 2012) и министра финансија Млађана Динкића (јануар 2013).
Али термини за почетак градње само су се померали - на почетку био је то децембар 2012, па јануар 2013, а на крају и 7. фебруар 2013. Приликом сусрета са председником Газпрома Алексејем Милером, генерални директор Србијагаса Душан Бајатовић обећао је „да ће у скорије време Скупштина РС донети закон којим ће Јужни ток постати пројекат од националног значаја“. И, 20. фебруара Скупштина Србије донела је закон „о потврди јавног интереса и специјалних дејстава експропријације и добијања документације у циљу рализације изградње система транспорта природног гаса - Јужни ток“.
Документ садржи веома важне тачке о питањима управљања и финансијских односа, неопходних за реализацију пројекта. Ипак, питање да ли ће Јужни ток добити статус националног пројекта до данас је остало отворено. А ево и зашто.
Иако су српски званичници до доношења закона више пута изјављивали да ће Јужни ток добити статус пројекта од националног значаја, у самом тексту документа о Јужном току говори се као о пројекту од „јавног интереса“. Проблем је у томе што се „јавни интерес“ може схватити као општи и државни, али никако као национални значај. Разлика је сасвим јасна.
Формулација из закона „јавни интерес за транспорт природног гаса Јужни ток“ може се разумети, у зависности од ситуације, као игра тржишта или притисак европских чиновника да Јужни ток не добије статус од националног значаја.
Европска комисија сада може да инсистира на немогућности да се пројекат изузме из оквира трећег енергетског пакета. Таква двосмислена формулација уклапа се у разрађену кампању уочи доношења закона, током које се српској страни стално сугерисало да Јужном току не да статус „пројекта од националног значаја“.
У исто време, према речима колега са Београдског универзитета а такође и низа специјалиста из Министарства иностраних послова Руске Федерације, Јужни ток ће, сагласно донесеном закону, добити статус „пројекта од националног значаја“ и може да буде изузет из јурисдикције Трећег енергетског пакета.
Ипак, све су то само претпоставке. Било како било, Београд је свесно оставио управо овакву двосмислену формулацију. Као потврду сложене геополитичке игре под називом „Битка за Србију“, треба напоменути, благо говорећи, чудне али стварне антируске политичке кораке садашњег српског вођства.
Тако је 8. августа 2012. године Србија у Генералној скупштини УН гласала за резолуцију која осуђује режим председника Сирије Башара Асада, док су у исто време Русија и Кина гласале против те резолуције. Србија је гласала и за резолуцију Парламентарне скупштине ОЕБС под називом „О политичком утицају на правосуђе у Русији“, која је делимично осудила „непримерену реакцију“ у односу на „Пуси Рајот“.
Новембра 2012. Србија је подржала и санкције ЕУ против Ирана иако се Русија томе противила.
Неопxодно је напоменути још једну зачуђујућу чињеницу. У септебру 2012. председник Србије Томислав Николић, приликом сусрета са председником Руске Фeдерацијe Владимиром Путином у Сочију, није могао да потпише уговор са руским партнерима о испоруци гаса због одсуства неопходних докумената код српске делегације.
Чини се, како су писале новине („Блиц“), да је министарка енергетике Зорана Михаиловић заменила документе завршених варијанти уговора, трудећи се да из текста уговора уклони једног од учесника у пројекту - компанију Југоросгаз.
Зорана Михаиловић је, примећује се, више пута иступила против проласка трасе Јужног тока кроз Србију. Притом ће Србија само за транзит гаса после пуштања у саображај Јужног тока добијати годишње око 500 милиона евра. Очигледно је да такви поступци показују или некомпетентност или штите интересе противника Јужног тока.
Вратимо се на донесени закон. Да не бисмо опет расправљали о термину „јавни интерес“ (документ од суштинског економског значаја), према закону, постоји обавеза да се убрза експропирација 10.000 парцела и да се припреми изградња магистрале за пролазак гаса кроз Србију. Корисник експропирације биће Индустријско друштво Јужни ток из Новог Сада - заједничко предузеће Србијагаса и Газпрома.
Сељацима чија ће земља бити узета на коришћење биће дато 24 милиона евра за закуп 8.000 хектара земље. Тај новац за Србију је огроман.
Ипак, све то још не значи да је пут олакшан.
До данас је само четири од десет хиљада власника пристало да своју земљу прода држави. Све то додатно отежава пројекат Јужни ток.
Свеукупни политички и економски проблеми могу да отежају почетак изградње гасовода кроз Србију, која је планирана за први квартал 2013. године. Ти проблеми ће се у првом реду одразити на слабу српску економију.
Планирано је да се у овој години у изградњу уложи 105 милиона евра, где свако одлагање јасно повлачи и смањење прихода, редуковање пореских исплата и сл.
Свакако да ће и Газпром бити на губитку. У сваком случају, за њега највећа штета неће бити комерцијална, већ политичка, будући да је у питању репутација.
Закључак је очигледан: „Битка за Србију“ још је далеко од свог краја.
Превела Лидија БУХА
