Путин неће да Русија изврши самоубиство у антикинеском „рову” САД

КИНА ИЗРАСЛА У КОНКУРЕНТА АМЕРИЦИ

КАКАВ ЈОЈ СССР НИЈЕ БИО НИ НА ВРХУНЦУ МОЋИ

• Изазов са којим се сусреће Запад са Кином далеко превазилази све што је некада могао „генерисати“ СССР. Кина је индустријски колос чијем потенцијалу се Совјетски Савез није ни приближио. Чак ни у своје најбоље време
• НРК сада даје - скоро половину светске производње челика (СССР највише - 22%, САД и Канада пре кризе - 9,2%), половину светске бродоградње, држи прво место у производњи аутомобила са двоструком разликом у односу на Јапан који следи иза ње (СССР - је заузимао пето место заостајући и иза Француске, највећи показатељи производње су девет пута мањи него у НРК)
• Кина за један месец производи више ливеног гвожђа него САД за годину дана. Технолошка заосталост се муњевито превазилази - Кина већ заузима чврсто друго место по броју научних публикација и у догледној будућности премашиће Сједињене Државе
• Неће бити репризе хладног рата - конфликт између НРК и Запада прећи ће у врелу фазу. Светска база ресурса способна је да обезбеди све што је неопходно за „златну милијарду“, али две привилеговане милијарде неће издржати
• За РФ не постоји кинеска опасност и неће постојати у догледној будућности, ако се сама Москва не уплете у конфронтацију
• Кина се не спрема за велики рат у Евроазији. „Конструкција“ њених оружаних снага потпуно је праволинијски усмерена на конфронтацију са САД и њиховим савезницима на мору и у ваздуху, као и на ограничене по размерама копнене конфликте
• Чак и поседовање Сибира до Урала и Централне Азије не би решило проблем ресурса Кине, јер укупна производња нафте у Русији је пет пута мања од потрошње нафте у НРК
• Кини је потребан слободан приступ глобалној бази ресурса, међутим, између њих се налазе амерички сателити  и америчка флота
• Прозападни заокрет Русије значио би увлачење у самоубилачку борбу за туђе интересе. Уз то, за сада Запад није спреман да понуди Москви било шта вредно - у суштини, од нас се захтева геополитичка капитулација у замену за могућност заузимања „почасног“ места у „рову“ Вашингтона

         НЕДАВНО је  свима знани Збигњев Бжежински дао низ запажених изјава у односу на земљу коју је пре петнаест година категорично назвао „црном рупом“.

         По речима Бжежинског, Русија се „силовито мења, чак, можда, не упркос Путину, већ захваљујући Путину“, при том се мења у позитивном правцу. Ипак, да би се позитивне тенденције очувале, Руској Федерацији су неопходни - сматраон - напори апсолутно одређеног усмерења.

         „Главно је да се у Русији схвати да јој је за просперитет и успех потребно зближавање са Западом, иначе ће све изгубити са Кином“.

         Бжежински је раније опширније говорио на ову тему. „У погледу своје будућности и благостања својих грађана, Русија не може постићи успех без тежње за ближим односима са Европом. Ако то не учини, она ће се претворити у празан простор. Демографска криза је крајње озбиљна, ваше становништво стари. Поред вас се одвија драматичан пораст у Кини. Али, ви се не можете кретати према Европи док размишљате о себи као о империји“.

Збигњев Бжежински

         Другим речима, Руску Федерацију могу примити у клуб просвећених демократија и спремни су да је спасу од агресивне Кине, чак и од демографске кризе - а у замену траже само одустајање од било каквих планова о реинтеграцији постсовјетског простора.

         Поврх свега, реторика Бжежинског сумњиво личи на сан домаћих десничара о „Великој Европи“ од Атлантика до Владивостока, о увођењу евра и других ствари које греју душе либерала.

         Међутим, мотиви изненадне видовитости познатог „русофила“ сасвим су очигледни.

         Изазов са којим се сусреће Запад у односу на Кину далеко превазилази све што је некада могао „генерисати“ СССР. Ако оставимо по страни апстрактне цифре о БДП и погледамо на физички обим онога што производи кинеска индустрија, онда постаје очигледно да имамо посла са индустријским колосом, чијем потенцијалу се Совјетски Савез није ни приближио. Чак ни у своје најбоље време.

         НРК сада даје - скоро половину светске производње челика (СССР највише - 22%, САД и Канада пре кризе - 9,2%), половину светске бродоградње, држи прво место у производњи аутомобила са двоструком разликом у односу на Јапан који следи иза ње (СССР - је заузимао пето место заостајући и иза Француске, највећи показатељи производње су девет пута мањи него у НРК).

         Кина за један месец производи више ливеног гвожђа него САД за годину дана. Технолошка заосталост се муњевито превазилази - Кина већ заузима чврсто друго место по броју научних публикација и у догледној будућности премашиће Сједињене Државе. Уз то, НРК одавно није сиромашна земља са полугладним становништвом. Зараде грађана већ износе 70% просечне руске „зараде“.

         Тако у реалности изгледа „драматични пораст“. Заправо, први пут у последњих триста година Запад се сусреће са конкурентом који премашује његов индустријски потенцијал. Отуда и својеврсна еволуција погледа гдин-а Бжежинског. 

         Вашингтон намерава да у антикинеском рову окупи све могуће „бајонете“ - свим могућим средствима.

         Треба ли да се упућујемо на антикинески фронт? Као прво, треба схватити да неће бити репризе хладног рата - конфликт између НРК и Запада прећи ће у врелу фазу.

         Светска база ресурса способна је да обезбеди све што је неопходно за „златну милијарду“, али две привилеговане милијарде неће издржати.

Кина даје скоро половину светске производње челика

         Друго, у дугорочној перспективи конфронтација са Кином изгледа као национално самоубиство. У склопу других грана привреде, руска металургија, чак и сасвим успешна - само је 4,5% светске производње челика (знатно заостајање за Кином), руска аутомобилска индустрија по размерама производње заостаје за кинеском тринаест пута, а то се може сматрати за својеврсни „стандард“.   

         Фактички, кинеска и руска индустрија су једноставно неупоредиве - од времена конфликта на острву Дамански, свет се радикално променио.

         Треће, полазећи од објективних фактора, за РФ не постоји кинеска опасност и неће постојати у догледној будућности, ако се сама Москва не уплете у конфронтацију.

         Војне снаге НРК - су пре свега авијација и флота. Копнене снаге се модернизују, али се уз то од 1985. г. константно смањују.

         Очигледно је да се Кина не спрема за велики рат у Евроазији. Формирана „конструкција“ њених оружаних снага потпуно је праволинијски усмерена на конфронтацију са САД и њиховим савезницима на мору и у ваздуху, као и на ограничене по размерама копнене конфликте. За НРК је  ова стратегија, ако не једина могућа, онда је једина адекватна.

         Чак и поседовање Сибира до Урала и Централне Азије не би решило проблем ресурса Кине, јер укупна производња нафте у Русији је пет пута мања од потрошње нафте у НРК.

         Кини је потребан слободан приступ глобалној бази ресурса, међутим, између њих се налазе амерички сателити  и америчка флота. При том, уплитањем у  неизбежно дуготрајан рат за контролу Евроазије, Кина ће се наћи пред опасношћу од удара у леђа - смртно опасног због повезаности огромног дела економије са обалом Тихог океана.

         Другим речима, прозападни заокрет Русије значио би увлачење у самоубилачку борбу за туђе интересе. Уз то, за сада Запад није спреман да понуди Москви било шта вредно - у суштини, од нас се захтева геополитичка капитулација у замену за могућност заузимања „почасног“ места у „рову“ Вашингтона.

         Уосталом, можда се испостави да „ров“ буде комфоран? У замену за лојалност и уграђивање у Европу Бжежински обећава ништа мање од „благостања и успеха“.

         Комфор рова у стварности је много преувеличан. Објективна стварност је таква да Запад не само да не жели него и не може часно да „купи“ савез са РФ. Златна милијарда већ није у стању да плаћа свој данашњи ниво потрошње и зато је мање склон да мирно посматра туђу потрошњу. Време Маршалових планова или једноставно лојалног односа  према туђем економском расту завршило се заједно са јефтиним ресурсима, за шта је живи пример рушилачка деиндустријализација Прибалтика, која је у много чему била резултат свесних напора европске бирократије.

         Међутим, „благостање и успех“, које Бжежински обећава као резултат евроинтеграија, удариће директно и непосредно по интересима Брисела и животнм стандарду Европљана. Сем тога, претварање Русије у „нормалну земљу“ са „западним“ животним стандардом означиће нестанак најкрупнијег извозника нафте и појављивање на економској карти света веома гладног увозника нафте (Канада у чијем насељеном делу клима отприлике одговара европском делу Русије, троши 2,15 милиона барела дневно, са 33 милиона становника, РФ - 2,85 милиона).               

         Дугорочни економски интереси ЕУ и РФ су некомпатибилни.

         Упркос либералном миту, уграђивање у Европу под условима Брисела означиће не радост потрошње, већ сигурно конзервирање сиромаштва.

         Другим речима, и лично Збигњев и колективни Бжежински у земљи, у ствари, Русији предлажу исто - да изврши самоубиство и да га скупо плати из сопственог џепа.

         Маневар Бжежинског, после којег треба да уследи нокаутирајући ударац, руководство руске државе несумњиво види са дистанце. Отуда и главна геополитичка позиција, коју је одредио председник Владимир Путин у писму упућеном Федералном сабору 12. децембра.

         „У XXI веку главни вектор  развоја Русије је - развој на Исток“, изјавио је шеф државе. „Ми треба да заузмемо достојно место у Азијско-Тихоокеанском региону, сада најперспективнијем региону“ - истакао је председник Русије.

         Јевгениј Пожидаев, ИА REGNUM

         Превела: Ксенија Трајковић