Хитлера је победила Света Русија, а не СССР

ДИРЕКТОР РИСИ ЛЕОНИД РЕШЕТЊИКОВ: РУСИЈА СЕ МОРА ВРАТИТИ НА ДУХОВНИ ПУТ КОЈИМ ЈЕ ИШЛА ХИЉАДУ ГОДИНА (крај)

• У Другом светском рату могао је да победи народ у чијој је основи Света Русија, а не безбожнички совјети. Стаљин је 1942, говорећи о совјетским људима, рекао америчком амбасадору Аверелу  Хариману: „Ви мислите да они ратују због нас? Не, они ратују за своју мајчицу-Русију“
• Стаљинизам није имао никаквог континуитета са руском историјом, са руским животом, са руским духом. Зато, још једном кажемо онима, који вичу о „православном стаљинизму”: то је плод болесне маште. Православни човек не може да буде „стаљиниста”, нити „совјетски патриота”
• Према Императору Николају II осећају непомирљиву мржњу снаге које се боре против Бога. Николај II је био оличење идеје руске православне цивилизације, руске националне идеје: „Сведочанство о Христу до смрти“
• Често се говори: „Русија, коју смо изгубили”: Али, нисмо изгубили Русију као Русију, већ руску православну цивилизацију, која је хиљаду година представљала алтернативу западној апостатичној цивилизацији
• Изгубили смо националну идеју – донети Христово Светло свету, и сада лутамо у тами, покушавајући да измислимо нову националну идеју. Али, она се не измишља, већ се рађа у дубини народних маса, кад народ схвата Божију Вољу

         ВЕЛИКИ Отаџбински рат – то најплеменитији подвиг нашег народа. Међутим, дошло је време да погледамо на Отаџбински рат и из другог, духовног, регилиозног угла. То је неопходно како би се схватили истински разлози страшне трагедије, коју је преживела наша отаџбина, а и за избор пута којим ћемо се кретати у будућности.

         Сваки верник не може а да не види у последњем рату Промисао Божију. Веома тачно је то рекао Патријарх Московски и целе Руси Кирил: „Црква има право да прозире историјске путеве народа; верник има право и могућност да види руку Божију у свом животу, у историји своје Отаџбине и да разуме шта је Божија казна. Неки се нађу у недоумици: „Зашто је овај последњи рат био толико страшан и крвав? Зашто је погинуло толико народа? Одакле толика страдања људи?”  Али, ако на ту војну катастрофу погледамо на начин на који су посматрали прошлост и садашњост наши богобојажљиви преци, зар ћемо моћи да се уздржимо од сасвим јасног сведочења да је то била казна за грех, за страшни грех одрицања од Бога читавог народа, за гажење светиња, богохуљење и исмевање Цркве, светиња и вере”.    

         Совјетска земља се толико далеко удаљила од своје претходнице Руске империје, а првенствено од Русије, да је само велики потрес могао да заустави тај процес, а да у току тог потреса људи не дају и не ризикују своје животе за социјал-комунизам, већ за Отаџбину, „за своје другове”. 

         Било је потребно да многомилионски народ постане свестан да је Немац дошао не као ослободилац од комунистичког јарма, већ као немилосрдни душманин, па да рат поприми својства Светог. У таквом рату могао је да победи народ у чијој је основи Света Русија, а не безбожнички совјети. Стаљин је 1942, говорећи о совјетским људима рекао америчком амбасадору Аверелу Хариману: „Ви мислите да они ратују због нас? Не, они ратују за своју мајчицу-Русију“.

В. Н. Павлов, Черчил, Хариман, Стаљин и Молотов у Москви, 1942

         У мају 1945. велики део нашег народа је изашао на претходни, предреволуцоионарни ниво схватања смисла великих догађаја, сакралног, Божанског смисла. Још један напор и почео би религиозни препород. Али, тај напор је морао да буде подржан одозго, од стране руководства, од вожда, што је било у принципу немогуће.

         Након победе над Наполеоном Александр I није кренуо да то објашњава патриотским уздизањем народа, нити сопственим заслугама, већ је све потпуно преписао Богу, изјавивши: „Господ је ишао испред нас. Он је побеђивао непријатеље, а не ми!“

         Прочитајте пажљиво потресне речи Манифеста од 25. октобра 1812.: „Дакле, ми видимо у овом великом делу Божију Промисао. Клекнимо пред његовим Светим Престолом, и гледајући Његову руку, која кажњава надменост и злочест. Уместо охолости и хвалисања о победама нашим, научимо из овог великог и страшног примера да будемо кротки и смирени извршиоци воље и закона, да не личимо на ове отпале од вере оскврнитеље храма Божијег, на непријатеље наше чија су небројена тела разбацана као храна за псе и свраке“!

         Како продубљено и тачно! Све се то могло и требало рећи и победничке четрдесет пете.

         Руски народ је у својој већини био спреман да то чује. Али, то се није догодило.

         Одавала се необуздана хвала генералисимусу, војсковођама, совјетском народу-победнику, „усмеравајућој и организационој улози комунистичке партије“.

         Зато се опет намеће поређење са схватањем победе Александра I над Наполеоном, који је наредио да се на медаљи искујр: „Не нама, не нама, већ имену Твом“.

         Ове велике речи су биле исклесане и на Руском споменику у Софији, подигнутом у част ослобођења Бугарске 1878. од турског јарма, у току којег је погинуло 200 хиљада наших војника и официра: „Не нама, не нама, већ имену Твом“.

         Тако су руски људи сматрали да су обавезни да овековече сећање на страшне догађаје и велике победе. Све је било другачије 1945.

         Историјска Русија која се изненада приближила нашем народу за време рата, Света Русија, почела је полако да се удаљава. Али није могло све да се врати на исто место, на бетонске совјетске догме – у дубини маса почео је да светлуца  руски живот, који је за последње три деценије нагризао основе бољшевизма и стаљинизма.     

         Стаљинизам, који је положио темеље совјетског система, без обзира на нека материјална достигнућа, био је унапред осуђен на неуспех. Он није имао никаквог континуитета са руском историјом, са руским животом, са руским духом. Зато, ми још један пут кажемо онима, који вичу о „православном стаљинизму”: то је плод болесне маште. Православни човек не може да буде „стаљиниста”, нити „совјетски патриота”.

         Није могуће да се истовремено поштују свети мученици и њихови мучитељи, немогуће је славити и Бога и ђавола. То је једнако одрицању од Христа.  

         Нису случајне ове запажене речи једног од чувених западних идеолога С. Хантингтона (1979.): „Сукоб либералне демократије и марксизма-лењинизма био је сукоб идеологија, које су, без обзира на њихове разлике, бар привидно постављале исте циљеве: слободу, једнакост и напредак. Западни демократа могао је да води интелектуалну расправу са совјетским марксистом. Али то исто је незамисљиво са руским традиционалистом”. Односно, са нама, православцима.  

         Зато се утицајни кругови Запада највише боје препорода Православља у Русији.

         Наши непријатељи су спремни да подрже сваку, чак и најкрвавију историјску фигуру из совјетске прошлости, па били то Лењин, Троцки или Стаљин. Ови симболи, у суштини, нису ни непријатељски ни опасни за Запад, јер их је он и породио.

         Али, према Императору Николају II снаге које се боре против Бога осећају непомирљиву мржњу. Зашто је толика мржња према нашем последњем Господару?

         Николај II је оличење идеје руске православне цивилизације, руске националне идеје: „Сведочанство о Христу до смрти“.

         У акатисту Светом Цару постоје следеће речи: „Радуј се украсе руских царева“. Те речи тачно преносе духовну компоненту Николаја  II као историјског феномена.

         У његовом лицу Бог је послао руском народу последњу могућност да се избегне револуционарни пад у грех.

         Слична упозорења су се појавливала у току читавог  XIX века: преподобни Серафим, светитељ Игњатије (Брјанчанинов), Оптински старци, праведни Иоан Кронштадски. Ови светитељи су упозоравали: народ и друштво се приближавају опасној црти. „Ако не буде покајања у руском народу, - причао је праведни Иоан Крондштатски, - крај света је близу. Бог ће му одузети честитог Цара и послаће му сурове самозване управљаче, који ће залити земљу крвљу и сузама”.

Праведни Иоан Кронштадски

         Нису послушали светог старца и изгубили су милостивог Цара, добивши крваве тлачитеље. 

         Често се говори: „Русија, коју смо изгубили”: Али, нисмо изгубили Русију као Русију, већ руску православну цивилизацију, која је хиљаду година представљала алтернативу западној апостатичној цивилизацији.

         Изгубили смо националну идеју – донети Христово Светло свету, и сада лутамо у тами, покушавајући да измислимо нову националну идеју. Али, она се не измишља, већ се рађа у дубини народних маса, кад народ схвата Божију Вољу.

         У народу она сазрева, оданде се преузима ученим људима, формира се у стратешку концепцију. И ништа ми, као руски народ, не можемо да изнедримо док се не вратимо на тај духовни пут, којим се кретала наша цивилизација хиљаду година. У ову цивилизацију били су уграђени, а тачније органски уписани сви народи и народности који су насељавали нашу земљу, са њиховом вером, културом, традицијама, са апсолутно једнаким могућностима као и други поданици Империје.  

         Зарад такве цивилизације нама, православцима, вреди се потрудити, молити се, страдати, трпети и побеђивати нашим оружјем – Јединством у Христу. То је било, јесте и биће оружје руске победе.   „Оружјем ће те оборити Истина Његова”! — пева се у псалму добро знаном сваком православном хришћанину. Или, како је написао наш велики песник Тјутчев:

 

         „Оракул нашег доба објавио је да  Јединство

         може бити свезано само челиком и крвљу.

         А ми ћемо покушати да га свежемо Љубављу

         Па  да видимо – шта је тврђе и трајније.”