Троцки је из Америке добио налог да препусти власт Стаљину

ДИРЕКТОР РИСИ ЛЕОНИД РЕШЕТЊИКОВ: РУСИЈА СЕ МОРА ВРАТИТИ НА ДУХОВНИ ПУТ КОЈИМ ЈЕ ИШЛА ХИЉАДУ ГОДИНА (1)

Лав Троцки

• Апсолутно је неоправдано тражити принципијелну разлику између приступа Лењина, Троцког и Стаљина
• Људи су за сву тројицу били потрошни материјал, а Русија – полигон за социјалистичко-политички експеримент. Мада, ако су Троцки и Лењин циљали на његово спровођење у „светским размерама” и растварање Русије у светској социјалистичкој држави (зар не личи на варијанту светске владе?), Стаљин је, сударивши се са несавладивим проблемима у реализацији тих планова, радио на претварању земље у совјетску империју
• Стаљин је убрзо након преузимања власти, схватио да је изградња његове империје, чије језгро становништва и даље чине Руси, немогућа без коришћења елемената руске државности
• Ова околност често доводи у заблуду људе који мало верују или који не верују уопште, који прихватају такве прагматичне приступе Стаљина малтене као потврду његове тежње да се обнови историјска Русија. А то је заблуда. Овде је реч о класичној ђавољој замени  
• Мистификовани „црвени цар” Стаљин опасан је и утолико што његов лик непријатељи Русије могу са неком надом да искористе у борби са идејом Свете Руси
• Духовно ослабљеном народу лик „црвеног цара” или „ефикасног менаџера” ближи је и јаснији него лик Помазаника Божијег. Стаљин је сушта супротност  Императору Николају II. На духовном плану они су неспојиви, као што је немогуће спојити ђаволско и Божанско. Запањујуће је како то не разумеју људи који називају себе православцима   
• Кад се одлучивало ко ће да стане на чело Совјетске Русије после Лењина, „чаробњаци” иза кулиса, који су се укотвили у Америци, нису могли да остану по страни. Њима је више одговарао пословни и прагматични Стаљин, него причљиви и конфликтни Троцки.
• У Вашингтону и Њујорку су сматрали да је јачање СССР за САД врло корисно, као стварање противтеже амбицијама Лондона у Европи и перспективама ускрснућа јаке Немачке. Ово су водећи амерички бизнисмени објаснили председнику Хуверу још 1929.

         УОЧИ обележавања Дана народног јединства и Казанске иконе Мајке Божије, у великом руском граду Јекатеринбургу је 30. октобра 2012. године одржана јавна трибина Средњег Урала „Јединство је оружје наше победе”.

         На овом форуму је истовремено обележавано неколико значајних датума руске историје: 1150 година руске државности, 400 година од завршетка смутног времена у Руској држави и 200 година победе у рату 1812. године.

         Форуму су присутствовали Митрополит Јекатеринбуршки и Верхотурски Кирил, губернатор Свердловске области Е. В. Кувајшев и преко две хиљаде гостију.  

         Централно место припало је разматрању идеје народног јединства, изазовима са којима се суочава руска државност и тражењу места Русије у савременом свету. Главно изглагање имао је директор Руског института за стратешка истраживања Леонид Петрович Решетњиков. 

         Факти у целини преносе његов говор на овој јавној трибини:

         ЖЕЛИМ да говорим само као чедо Руске Православне Цркве, што и јесам у последње 23 године свог живота.

         Двадесети век је век историјског слома православне Русије. У првој деценији ХХ века одрицање владајуће елите од руске духовности, традиције достигло је такве размере, да се може слободно говорити о њеном одрицању од историјске државности. И то све у ситуацији када за време царствовања Императора Николаја II Русија достигла невиђени материјални процват. До 1914. број становника Руске империје повећао се са 125 млн. (према попису из 1897.) до 178 млн. људи, односно раст је био 53 милиона! 

Николај II Романов

         Русија је постајала богата, сита и цватућа држава. Парадоксално, али баш тај материјални раст постао је један од главних разлога повећања револуционарних тенденција у друштву. Многи нису издржали испит богатством и просперитетом, пожелели су да одбаце строга морална правила, да крену путем, којим се већ кретала Европа. Православна монархија са њеним духовно-моралним кодексом, који намеће читавом народу, пре свега моралне обавезе, међу којима је прва - одано служење Отаџбини, почетком ХХ века је већ сметала. Личност Цара Николаја II изазивала је неразумевање и нервозу. 

         Бог је био поклонио Русији невероватног по својим духовним о људским особинама Цара. Император Николај II је спајао у себи непоколебљиву оданост Христу и Русији. Несхватање у руском друштву таквог Цара стварало је подлогу за ширење различитих гласина о њему.

         Све је то објашњиво: Цар је, говорећи савременим језиком, остајао у православном пољу, а његови опоненти из политичке и интелектуалне елите су одавно то поље напустили. Мада, ни писања савремених тумача политике Николаја II не могу ни да се приближе правом схватању из истог разлога: они се још увек налазе у сасвим другом духовном пољу. 

         За велику већину руског просвећеног друштва, Николај II је био тиранин, реакционар и консервативац, који се упорно хвата за власт, по сваку цену. Шта год урадио Николај II, какву год одлуку донео, то друштво је све то осуђивало. Радикали свих врста и нијанси - сликари, песници, државни чиновници и индустријалци, издавачи и публицисте - наметали су Русији свој рецепт развоја. Осуде и порицање су постепено постајале смисао њиховог постојања. 

         Пад народа у грех 1917. постао је неминован узрок свих беда и несрећа које је доживела Русија у ХХ веку и од којих се ни до дан данас није опоравила. Песник Андреј Бели, гледајући у фебруару 1917. раздрагану револуционарну гомилу, у неком изненадном пророчком надахнућу написао је: „Четвртину ће вас погубити глад, мор и мач”. Тако се тачно и догодило. У фебруару 1917. су се срушили државни и духовни ослонци руског народа, десио се озбиљан слом његовог традиционалног националног кода, одрицање од националне идеје, са којом је Русија живела хиљаду година. Фебруар 1917. је довео наш народ до Октобра, до бољшевизма. До те јединствене појаве у светској историји.  

         Ниједан режим ни пре ни после тога није доводио борбу са религијом и мржњу према свом националном начелу до нивоа главног задатка своје политике. „Морални” кредо бољшевизма формулисан је у Лењиновим речима: „Морално је оно што одговара интересима пролетаријата”. У пракси, иза вербалне „бриге” о интересима пролетаријата, крила се агресивна и доследна борба против религиозности. Достојевски је врло тачно окарактерисао суштину таквих људи – зли дуси.

         Опседнутост злим дусима представљала је плодно тле за чувену „моралност” бољшевика која је дозвољавала да се људи уништавају на стотине хиљада, укључујући и представнике истог тог пролетаријата, само због њихове непогодности у делу светске револуције. Иста та моралност је дозвољавала да се руше храмови, пале иконе, иживљавања над светим моштима, убијање свештеника. 

         Православно-монархистичка свест руског народа била је озбиљно подривана у деценији која је претходила револуцији. Настали вакум бољшевици су успут попуњавали лажном религијом. Уместо Бога – вожд, уместо Царства Небеског – срећна будућност, комунизам који сви морају несебично да граде. Укратко, ђавоља замена.   

         Део становништва који је још увек имао православно схватање света и традицију, није је то прихватио. Тај део је био подвргнут физичком уништавању 20-их и 30-их година, а између 50-их и 80-их политичком гоњењу. Други део народа, нарочито онај који је ушао у совјетски период историје наше земље у младим годинама, а поготово они што су се родили после револуције, полако су прихватили ову јерес као своју идеологију, своју религију.

         Са том лажном религијом већи део становништва је живео, правио је војне и радне подвиге, грешке и пропусте. Та религија је представљала објашњење смисла живота тих година. Баш због тога многи ни данас не могу да одвоје жито од кукоља, народне заблуде од свесних злочина режима, нису у стању да се одрекну лажног верског наслеђа комунистичког бољшевизма.

         Усађивње у народну свест нове лажне религије одвијала се у Русији 20-их и 30-их година ударничким темпом: рушени су и затварани храмови (не само православни, већ и џамије, будистичке храмови и синагоге), свештеници су били масовно подвргавани репресијама, већина је била стрељана. Свуда су се постављали камени идоли-кипови.

         Стари руски градови су махом добијали нова имена у част бољшевистских поглавара („светаца“ нове „религије“). Тако се на мапи РСФСР уместо Гатчине појавио се Троцк, уместо Јелисаветграда – Зиновјевск, уместо Петрограда – Ленинград. У таквом миљеу, преименовање старинског Царицина у Стаљинграда изгледало је 1925. као сасвим нормалан, обичан догађај.    

         Јосиф Стаљин је давно постао мит који изазива или ужас или усхићење. „Стаљинистички логори”, „стаљинистичке чистке” - ти, са опроштењем, историјски „брендови”, одавно су постали део наше свести. Међутим, мало ко обраћа пажњу на то да су репресије и логори - колико год да јесу стаљинистички – исто толико заслуга Лењина, Ђержинског, Бухарина, Хрушчова. Читавог болшевистског врха који је створио тај систем, који је изродио те страшне, накарадне појаве.    

         У међувремену, разумевање истинске улоге Стаљина и историјских процеса и догађаја уопште, могуће је само у оквиру православног схватања света.

         Стаљин је био активни руководилац бољшевичког режима. Он сноси директну одговорност за ту политику и за та безакоња која су попримила масовне размере у СССР између 20-их и 50-их година ХХ века. Стаљинизам, односно режим који је настао почетком Великог Отаџбинског рата, у вези неких питања повремено је декларисао другачије догме, неголи лењински бољшевизам. Међутим, поједине идеолошко-политичке разлике између лењинског и стаљинистичког режима не могу да пониште њихову очигледну заједничку идејну основу. 

Троцки, Лењин и Стаљин у карикатури Владимира Мочалова

         Апсолутно је неоправдано тражити принципијелну разлику између приступа Лењина, Троцког и Стаљина.

         Људи су за сву тројицу били потрошни материјал, а Русија – полигон за социјалистичко-политички експеримент. Мада, ако су Троцки и Лењин циљали на његово спровођење у „светским размерама” и растварање Русије у светској социјалистичкој држави (зар не личи на варијанту светске владе?), Стаљин је, сударивши се са несавладивим проблемима у реализацији тих планова, радио на претварању земље у совјетску империју.

         Неки потези Стаљина су се у извесној мери поклопили са интересима препорода историјске Русије. Али, само су се поклопили.

         Он је, убрзо након преузимања власти, схватио да је изградња његове империје, чије језгро становништва и даље чине Руси, немогућа без коришћења елемената руске државности. Последња чињеница често доводи у заблуду људе који мало верују или који не верују уопште, који прихватају такве прагматичне приступе Стаљина малтене као потврду његове тежње да се обнови историјска Русија.

         То је заблуда. Овде је реч о класичној ђавољој замени.  

         Мистификовани „црвени цар” Стаљин опасан је и утолико што његов лик непријатељи Русије могу са неком надом да искористе у борби са идејом Свете Руси.

         Ни Лењин, ни Троцки, а камоли кумири савременог либерализма нису способни да поведу народ за собом: они су евидентно одвратни и безобразни. Стаљин-мит, као врховно божанство бољшевичке лажне религије, као свирепи али „праведни” бог, може да буде привлачан за људе који су духовно неразвијени или који још увек траже пут ка Истини. Али, са Стаљином-митом неизбежно ће се вратити и конкретни „Стаљин”: са терором, размирицама, волунтаризмом, прогањањем вере.

         То је лако објаснити јер са њим неће бити Бога, а то значи да неће бити мира у срцима и душама, да неће бити љубави и смиривања надмености.  

         Истинска монархија је вечна, јер се она не своди на конкретну личност, на тиранију, већ признаје изнад себе Бога и служи Њему и свом народу.

         Међутим монархија захтева од свог народа знатно већи ниво духовног развоја, него што захтевају република или диктатура. Руски истакнути мислилац Иван А. Иљин писао је: „Велика је илузија да је „најлакше” уздићи на Престо законитог Господара. Јер, законитог Господара треба заслужити срцем, вољом и делима. Монархија није најлакши и приступачан начин државности, већ је најтежи, јер је духовно најдубљи вид уређења, вид који духовно тражи од народа монархистичку правну свест”.   

         Духовно ослабљеном народу лик „црвеног цара” или „ефикасног менаџера” ближи је и јаснији него лик Помазаника Божијег. Стаљин је сушта супротност Императору Николају II. На духовном плану они су неспојиви, као што је немогуће спојити ђаволско и Божанско.

Јосиф Стаљин

         Запањујуће је како то не разумеју људи који називају себе православцима.   

         Стаљин је природна и директна последица одметања руског друштва од Бога и историјске Русије, одметања које се догодило 1917. Узимам на себе одговорност да тврдим да је Стаљин био послат Русији као казна за то одметање. Међутим, ово би требало да буде јасно сваком мислећем човеку.

         Народ, који није желео да има изнад себе Помазаника Божијег, добио је суровог владара, у којем се спојила читава страшна постреволуционарна епоха. Стаљина је избацила на површину та тамна снага руског друштва, која се зародила услед издаје вере, бацања у заборав идеала и традиције предака.   

         Кад се одлучивало ко ће да стане на чело Совјетске Русије после Лењина, „чаробњаци” иза кулиса, који су се сместили у Америци, нису могли да остану по страни. Њима је више одговарао пословни и прагматични Стаљин, него причљиви и конфликтни Троцки.

         У Вашингтону и Њујорку су сматрали да је јачање СССР врло корисно, као стварање противтеже амбицијама Лондона у Европи и перспективама ускрснућа јаке Немачке.

         Један од тих „чаробњака”, који се крио иза псеудонима, послао је 1928. из Њујорка Троцком у Алма-Ату телеграм у којем је од дотичног захтевао „да се истог часа одрекне борбе и да „преда власт” Стаљину.

         Без ове подршке, Стаљину би било тешко депортовати из земље „вечито упаљеног” Лава Давидовича. Значајно је да је Стаљин, и после Троцког, још дуго настављао његову економску политику. Главне пароле Троцког „Стиснућемо богатог сељака!“ и „Индустријализација читаве земље!“ спровођене су се под руководством Стаљина.

         Неке од одлука Троцког, са којима Стаљин категорички није био сагласан, као што је изградња Днепрогеса, биле су одмах оствариване, јер је за то био заинтересован амерички капитал, који је узео активно учешће у овом „комунистичком градилишту“.

         У чему је скривени разлог америчке филантропије? Председник Е. Хувер се 1929. састао са највиђенијим предузетницима САД из центра Расела. Они су рекли Хуверу: „Долази криза, можемо да покушамо да избегнемо тешку ситуацију, у којој могу да се нађу САД, тако што ћемо променити распоред снага у свету. Зато треба пружити помоћ Русији, како би се она коначно решила последица грађанског рата, и помоћи Немачкој да се реши стега Версајског мира“. Хувер је приговорио: „Али, за то је потребан новац, неколико милијарди. А и зашто то нама треба, шта ће бити после?“ „А после треба сукобити Русију и Немачку да би, повративши се после кризе, САД остале један на један са оним који опстане“. 

(следи наставак)