Балетић: Једино решење за немерљиво злодело западњака према Србима и Србији је - будност целог народа

НИКО НЕМА ПРАВО ДА ИСПРЕД ДРЖАВЕ СРБИЈЕ ИШТА СА СИЛЕЏИЈАМА ПОТПИСУЈЕ

Њихове заставе у Бујановцу

* Ништа не значе ни тужна фаца ни скрханост пред медијима – све те муке и иду уз то „радно место“! Броји се само да ли се пристало или није на капитулацију коју западни непријатељ тражи и прихватање пораза и отимачину нашега светога КосМета!

* Како то да се још никад није десило да су се удружено подигли и побунили против погрома над Србима КосМета сви они Шиптари - кажу има негде око 200.000 – који у овом остатку Србије удобно живе и шире свој бизнис?

* Нека сложно – и то макар пола од тих 200.000 – као што сложно раде за себе и своје сународнике  – изађу на улице широм централне Србије са транспарентима и захтевом да њихови рођаци и земљаци по КосМету престану да пребијају, пуцају у нашу децу, пљачкају, пале, руше, хапсе, муче, прогоне... –  Све што је српскога рода тамо!

______________________________________________________________

        Аутор: Милијана БАЛЕТИЋ

       НЕЋУ овде ни о Заједници српских општина (ЗСО), ни о овој најновијој срамној западњачкој подвали од Француско-немачког плана – смишљеног како да нас реше Косова и Метохије. Нити о континуитету њихових покварених ултиматума Србима – већ ко зна којих по реду у последњих 100 година.

О свему томе сам, поготово о овом „најновијем плану“, детаљно писала у последње три колумне. Јер, ако се зна да су – Резолуција 1244 и Устав Републике Србије – једини валидан оквир за расправљање о судбини Косова и Метохије – онда су сва ова остала наметнута решења, ем ненадлежна, ем од ненадлежних да се о томе питају.

То нису акти, него – гола сила и силеџије који се без икаквог права у то мешају! Нити ико испред државе Србије има право да заобиђе једине надлежне акте за КосМет и – било шта мимо тога да са силеџијама потписује, како се они после тога – на тај потпис – не би могли позивати! 

          Иначе, ништа не значи – ни тужна фаца ни скрханост пред медијима – све те муке и иду уз то „радно место“! Броји се само да ли се пристало или није на капитулацију коју западни непријатељ тражи и прихватање пораза и отимачину нашега светога КосМета!

Морина и његов дрон на стадиону ЈНА

          Сад, да ли у ту капитулацију идемо по фазама, или одједном – за историју и коначан резултат потпуно је свеједно! Али, када се то издели на етапе, лакше пролази – зато је и измишљено „кување жабе“ – да би „куварима“ лакше „прошло“ – не због „жаба“.

          Једино решење које у овом тренутку видим за то подло и немерљиво злодело западњака према Србима и Србији је будност целога народа – али, не деструктивна! И, наравно – слога, слога, слога!

          А, овде ћу сад о ономе што никоме не пада на памет ни да помене. И, знам да ће то бити неопростиво – главно зло, чак и веће зло од свакога зла над Србима КосМета – све до „жутих кућа“. Јер, утеривање страха и препакивање мозга сваком Србину, ево више од века – уродили су плодом.

Дресирани смо само да дајемо, толеришемо, жмуримо на свако лицемерство свих који са нама у нашој држави живе. Они који би се и усудили да – не дај Боже, јавно тако нешто примете – бивају разапети на стуб срама као највећи злотвори, да им равних у историји нема. Е, то је та дуготрајна – прво аустроугарска, а потом Брозова – дресура. Ако се неко и усуди да „отвори очи“, као по правилу прво има да га сами Срби изведу пред „стрељачки вод“ и на тај начин се додворе  – неком у подсвест им насељеном газди и докажу како поштују то, само према нама одређено правило. Е, то је успех кад више не морају непријатељи, него ми сами ударимо на себе и одрадимо им посао. Е – ту смо уникатни!

          Ево сам одлучила да будем жртва свих тих добрих ученика дресурних школа, па да се јавно запитам: како то да се још никад није десило да су се удружено подигли и побунили против погрома над Србима КосМета сви они Шиптари којих кажу има негде око 200.000 на овом остатку Србије, где удобно живе и шире свој бизнис?!

          Шта? Зар је јерес стати у одбрану невиних жртава народа који ти је широкогрудо дао све услове за живот, успешан посао и будућност породице? И, да ли је то баш толика монструозност приупитати их јесу ли барем размишљали да се огласе, пошто отуд долази – само тишина? Нема таласања. Не мешају се у наше проблеме! 

Демо Бериша

          Фин неки свет! А и што не би – ем им фино, ем без обавеза! Јер, нити им ко „обавезе“ тражи – нити су они сами осетили ту људску обавезу да реагују, коју би сваки частан човек осетио, ма где год се дешавао – такав погром и геноцид – какав њихова родбина и сународници над Србима КосМета спроводе!

          Није да нису и институционализовани. Организовано стоје у реду и за сва права која би могли овде остварити! Имају они ту и свога представника Матице Албанаца у Србији Дема Беришу који се не скида с екрана!

Он паде с ногу причајући како ми (?!) „треба да се потрудимо да нађемо начина да фино живимо“ са Шиптарима на КосМету!

          Он је и 22. и 23. јануара био по телевизијама с причом о том фином суживоту, о злом Куртију и Шиптаристану који је идеалан, само кад Курти оде! Лагодно човек седи, тачно се види да му на памет не пада да би он и заједница коју представља могли имати икакву обавезу и осетити одговорност – док пред њим на екрану тече та бајка – смењују се слике испребијаног српског момчића од стране разуларене групе Шиптара, до лекарског извештаја о борби за живот Србина кога је рафалном паљбом по његовом ауту изрешетала – и кроз груди прострелила – шиптарска РОСУ на Северу КосМета.          

          Виде ли неко од њих и оне дрхтаје голог стомака 11-огодишњег Стефана на носилима, кога је зверски упуцао униформисани Шиптар на Бадње вече код Штрпца?! И, где је реакција?

Смем ли макар то да приметим – док мој род геноцид под њиховим родом на КосМету трпи?!

Или не стижу да виде – падајући с ногу од бизниса који им на овим просторима цвета?         

          И, зар је нормално да њихова родбина по КосМету убија нашу децу, а да се они овде – баш никад – нису сетили да подигну свој глас?

„Не мешају се“ у наше муке, неиздрживу тугу и бол! Наравно, неиздрживу за напаћене и угрожене, као што је неиздрживо мени и оваквима, а при томе смо – безпомоћни! 

          И, зар је нормално да овде, у централној Србији, никоме од нас Срба није пало на памет да о свему овоме, макар размисли?

Не кажем за оне међу нама које увек туђа „права“ више боле него проливена крв и патња свога рода. Њима је то, иначе, идеалан начин доказивања западним газдама и лек за аутошовинизам!

Опенбалканац Еди Рама

          Уосталом, што они и не би били тако „фини“ кад им је фино? Није то само до њих – до нас је!

          Они по својим локалима не могу ни стићи да нам напродају све то што нам зготове – колика је код нас помама за „њиховим делатностима“! Таман посла да се – у сред толике работе ватају „људске обавезе“ – а бизнис да им трпи!

          Још 80-тих година прошлог века сазнала сам да сваки од ових који у централној Србији има бизнис – има и обавезу, и то под морањем, да од чистог дохотка издвоји 30% за ослободилачку војску Косова. Нама младима, тада студентима – било је смешно када смо чули за „ту ослободилачку војску“. Али, шта су радили задужени за то у Србији (?!) – је ли и њима било „смешно“? Је ли им „смешно“ и данас све ово што се дешава?!

          Ево нека ме демантују! Даћу им и предлог како ће то најбоље урадити. Нека сложно –  и то макар пола од тих 200.000 – као што сложно раде за себе и своје сународнике  – изађу на улице широм централне Србије са транспарентима и захтевом да њихови рођаци и земљаци по КосМету престану да пребијају, пуцају у нашу децу, пљачкају, пале, руше, хапсе, муче, прогоне... –  све што је српскога рода тамо!

          Овде просто влада некакав став да је, не само нормално да они у овом делу Србије имају све што пожеле и да су заштићени ко свете краве, него и то да према заједници и српском народу са којим живе, који им је обезбедио да стварају капитал и леп живот – немају никаквих обавеза – а најмање ону људску.

          А, и што би они размишљали о томе кад ми не размишљамо! Таман посла да нас размишљање омете – док им „невини“ пунимо џепове, купујући по њиховим пекарама, посластичарницама, пицеријама... нанизаним на сваком ћошку и свакој улици у сваком граду и насељу широм остатка Србије.

          Што (?!) – не знате – па сте зато „невини“?! А што се не распитате?

Милијана Балетић

          Како су се Шиптари на КосМету „распитали“ за сваког Србина који се тамо усуђује да дише!

          Пада ли на памет икоме – од тих који се „госте“ по њиховим објектима (не мислим на грађанисте и другосрбијанце) – где наш неко на окупираном КосМету може нешто тако да има – а да му Шиптари у радњу улазе, купују, седе, госте се и помажу да обрне бизнис не би ли се кућио и живео боље с породицом? Ако се уопште тако нешто негде и нађе – уђу они, али да отму, опљачкају, поломе, запале и – додатно пребију тог несрећног Србина!

           И, ретко кад га пребијенога оставе у својој кући. То би још било и најбоље – да му одма' „не нађу“ како је још '99-те био „ратни злочинац“ и стрпају га у апс да труне!

           А, да овде не би било дилеме – док мене дефинишете – не што не бих тако нешто никада пожелела да мој српски род некоме ради – него се и дубоко таквог накота гадим!

          Решићу вам и још једну дилему. Ево, када сви они удобно распоређени по централној Србији устану против тог страшног мучилишта над Србима – прва ћу отићи да пазарим њихов бурек, хлеб, баклаву, сладолед, седнем у њихове пицерије, локале, а није да ћу баш морати да се трудим око проналажења – пун их је град.         

          Знам да ћу због овога бити разапета на стуб срама. Проглашена за екстремисту, кршитеља „људских права“ овим уживаоцима права и то – баш оно потаман права. Биће да се опет јавила „Милошевићева машинерија зла, симбол ратнохушкачког новинарства и –  брука професије“ – како су и образложили моје избацивање из УНС-а – новинарски „глодури и чистунци“ – које је поплава петооктобарске окупације довела на његово чело.

          Мада, питање је да ли ће ово и угледати светло дана и ико објавити? У крајњем, небитно! Пишем ово, јер мени је лакше док ово пишем! Објавићу га на мом сајту иако је – тако „зналачки и успешно“ сакривен – да га тешко неко може пронаћи. Некад је било довољно уписати само моје име на Гуглу – и сајт изађе као прва информација о мени! Већ годинама није тако! Једино ако неко, баш, зна да се сајт зове milijanabaletic.com, а и тада само ако га потраже испод неких кинеских слова под која је гурнут, и – ту га отворе!  

          Уосталом – све колумне ставићу и у књигу – једног дана! Неко ће некад прочитати!

          А ако ова и доспе сада у јавност – није искључено да нећу однекуд „од њих“ добити „опомену“! Што није тако ни лоше! Барем ћемо знати колико су чврсто увезани – кад крену да нам прате траг и утерују страх – широм целе Србије!

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари