Срби бирају Русију, а Срби су миленијумска осовина Балкана и југа Европе

РУСКИ ПИСАЦ КОЈИ ЖИВИ У БРАТИСЛАВИ О ГЕОПОЛИТИЧКОМ И ИСТОРИЈСКОМ ЗНАЧАЈУ СРПСКОГ ОКРЕТАЊА РУСИЈИ

• Русија тражи, а тражиће и даље савезнике, јер се свет котрља низбрдо, при чему нико не зна какав је бездан на крају. Русија тражи савезнике, а Србија се логично налази у самом врху те листе
• За фантомско приступање ЕУ у распаду, Србима су понудили да изврше народно самоубиство, да прихвате разбојничко уништавање своје земље и да проведу остатак живота у границама Београда и његовог пашалука 
• Протекли парламентарни и председнички избори су у корену променили ситуацију – имајући хиљадугодишњу византијску интуицију Срби нису загризли слатки мамац са отрованим филом. Подршка „евроизбору” у Србији незадрживо опада, све више Срба прави руски избор – традиционални, вечни, неизбежан и сложен. Али, за разлику од евроизбора, то није „лажа”, то је крв и месо наше заједничке историје   
• Срби представљају хиљадугодишњу осовину овог дела света, геополитичко сидро, древни византијски народ, који је бесконачно ратовао, коме је суђено да и даље ратује, али је тај народ пружао себи, а и многим другим народима, могућност да преживи. А понекад – као за последње епохе повезане са маршалом Тито – не само да преживе, већ и да добро живе  
• Срби су - балкански Руси, и не тврде Срби случајно „нас и Руса – двеста милиона”. Тврде правилно, Руси и Срби имају заједничке цивилизацијске, културне у духовне основе. Слично Русима, и Срби организују геополитички простор око себе, као Руси - проповедају Православље које је било и биће главно организационо начело. Бољим и праведнијим, него сијасет других идеја, учења и веровања 
• Наши прекоокеански партнери су себи поставили прагматични циљ – да Србе униште као народ и да се на тај начин избије геополитичко језгро читавог југа Европе, да се уништи организационо начело, да се Балкан баци у хаос којим се управља, као што су у такав хаос убацили већ многе друге регионе. Али, Срби су схватили тај циљ и бориће се до краја, као што су се хиљадама година борили њихови преци 

Пише: Сергеј ХЕЛЕМЕНДИК*

         ДОБРО ухрањена Мађарица-цариник на граничном прелазу Суботица погледала је мој пасош и поставила ми лукаво питање:  

         - Сергеј?  

         - Да, - одговорио сам на руском.   

         Затим је упитала нешто на мађарском и, схвативши да не разумем овај језик ретке лепоте, поновила је на непознатом дијалекту:  

         - Чиа ауто?  

         Ударио сам се шаком по грудима, не бих ли се прилагодио њеним комуникационим могућностима, и - њу је то потпуно задовољило. Документа за ауто није проверавала, али на њеном се лицу видела збуњеност у односу на Сергеја са словачким пасошем, који иде из Мађарске у Србију.    

         Тако сам ушао у опустошену земљу коју сам први пут посетио у априлу ове године уочи српских парламентарних избора, који су се течно стопили са председничким.  

         Од тада је прошло пола године и ситуација у Србији се радикално променила.

         Избори у пролеће и лето ове године су протицали у знаку „европског избора за српски народ”, српски политичари су, лицемерно и неискрено, мада гласно, певали на сав глас о лепотама српске будућности у напредној слободној уједињеној Европи.  

         Истина, о детаљима овог избора су говорили мало. О таквим детаљима као што су: треба да се придружимо НАТО, да дамо Косово заувек и безусловно, заједно са Косовом треба да се да све што још није дато, до краја да се раскомада древна и историјски јака словенска држава, да се да Војводина, Босна и Херцеговина, да се препусте судбини масе Срба који тамо живе вековима – да се да све што је још остало искасапљеној, још не тако давно богатој и напредној земљи.   

         Нарочито брижљиво се сакривало од широких маса питање: а коме треба све то дати? Косово, тај непроцењиви извор природних ресурса, треба дати, кобајаги, Албанцима, али не баш њима – ова богатства грабе и кидају Американци и Немци, Војводину, кобајаги, Европској Унији, али је тамо таква мешавина...   

         Прави корисници богатстава српског народа су још увек у сенци, захваљујући напорима антисрпских СМИ на српском језику. О њима нагађају, препирају се, да ли су то Американци, или Немци, или Турци или неко трећи... Мада, нема о чему да се расправља – ко је бомбардовао, тај је и добио.  

         За фантомско приступање ЕУ у распаду, Србима су понудили да изврше народно самоубиство, да прихвате разбојничко уништавање своје земље и да проведу остатак живота у границама Београда и његовог пашалука.  

         Тако и иза океана већ деценијама нарицају поседеле свраке како треба утерати Русију у границе московске кнежевине. Али Русију још нису избомбардовали...  

         Пре него што би утерали људе у гасне коморе, немачки фашисти су их скидали до голе коже, објашњавајући им да их воде на туширање, а да ће им одећу и ствари касније вратити. Суштину промена у Србији могуће је изразити врло једноставно – Срби су схватили шта им се спрема, одбили су да се скидају и спремни су да пружају отпор.  

         Остављајући по страни политичке интриге у вези слободног изјављивања воље грађана у окупираној држави и на нишану антисрпског медијског мејнстрима, треба рећи оно главно: протекли парламентарни и председнички избори су у корену променили ситуацију – поседујући хиљадугодишњу византијску интуицију Срби нису загризли слатки мамац са отрованим филом. Подршка „евроизбору” у Србији незадрживо опада, све више Срба прави руски избор – традиционални, вечни, неизбежан и сложен. Али, за разлику од евроизбора то није „лажа”, то је крв и месо наше заједничке историје.    

         Невероватно, како полази за руком западном медијском мејнстриму, који је окупирао медије посткомунистичких земаља, да крије од становништва очигледну чињеницу – приступању ЕУ обавезно претходи ступање у НАТО. Тако је било увек и свуда, тако ће и бити, под условом да ЕУ потраје још неко време.  

         За Србију је ступање у НАТО неприхватљиво, у центру Београда још увек зјапе рушевине зграда уништених „томахавцима“, и већ много година нико не жури да их реновира. Да сви виде, памте и знају.  

         Срби нису заборавили како их је пригњечила свом својом тежином међународна заједница, тобоже забринута за жртве међу косовским Албанцима, како су остали један на један са притискајућом свирепом силом, која им није оставила ни једну једину шансу за победу, како су њих – веселих, пуних живота, отворених и гостољубивих - утерали бомбама у камени век.   

         Срби ће то увек памтити. И какав НАТО за Србију? А ако је такав НАТО, каква је онда Европска Унија? Никаквог европског избора за Србију једноставно нема, и боље је да је тако. Као што нема европског избора ни за Украјину или Молдавију. Осим тога, европски избор практично свих „срећника-евронаивчина”, попут Словеније или Словачке, а да не спомињемо Прибалтичке земље, већ је донео своје отроване плодове.   

         Евронаивчине су напалили, опљачкали и пустили голе на зиму. Од перспективних нових евронаивчина остали су Хрвати, којима само што нису одузели обалу са све туризмом и иселили их високо у планине. Хрвати то не схватају, како то нису нису схватали ни њихови сапатници у несрећи, јер су Хрватима књишки, квалитетно испрали мозак. А Србима, без обзира на све, нису испрали.    

         Срби су, поучени скорашњим страшним искуством, ближи схватању суштине европског избора, неголи њихови украјински саборци у евроатлантском навлачењу.   

         Већину Срба „европски избор“ није примамио, и у том тренутку власт је некако неочекивано испала из руку америчког пулена Тадића и прешла код Томислава Николића. Власт је још крхка, скоро ефемерна, али је власт.    

         Шта све ово значи? Последице овог догађаја су значајне и без претеривања имају глобалне димензије.  

Мадлен Олбрајт

         Да је оматорела Мадлен Олбрајт, права, за разлику од оклеветаног и садистички мученог у Хагу Милошевића, балканска људождерка, коју су давно, док је била девојчица, Срби спасли од гасне коморе, имала могућност да сравни Србе са земљом, то би одавно и урадила. Прошле недеље она је у Прагу представљала своју књигу, и председник чешког друштва пријатеља косовских Срба, познати режисер-документариста Вацлав Дворжак, донео јој је постере са фотографијама жртава геноцида против Срба да их потпише. Старица је пала у екстазу и пола сата урлала је на енглеском „Get out!” – https://www.youtube.com/watch?v=U  BrpNiw9DTk&feature=player_embedded – мада је пре тога гугутала на чешком. Старица је толико урлала да је њено обезбеђење, које је било заузето расправом са Вацлавом Дворжаком, морало да и њу склони. Али, да је она, не дај Боже, имала дугме Delete Serbia и да је Србија нестала са лица земље, кроз два сата Балкан би се загрцнуо у безумном клању, а придружили би се и суседни региони.  

         Срби представљају хиљадугодишњу осовину овог дела света, геополитичко сидро, древни византијски народ, који је бесконачно ратовао, коме је суђено да и даље ратује, али је тај народ пружао себи, а и многим другим народима, могућност да преживи. А понекад – као за последње епохе повезане са маршалом Тито – не само да преживе, већ  и да добро живе.   

         Срби – то су балкански Руси, и не тврде Срби случајно „нас и Руса – двеста милиона”. Тврде правилно, Руси и Срби имају заједничке цивилизацијске, културне у духовне основе. Слично Русима, и Срби организују геополитички простор око себе, као Руси проповедају Православље које је било и биће главно организационо начело. Бољим и праведнијим, него сијасет других идеја, учења и веровања.    

         Да, наши прекоокеански партнери су поставили прагматични циљ – да се Срби униште као народ и да се на тај начин избије геополитичко језгро читавог југа Европе, да се уништи организационо начело, да се Балкан баци у хаос којим се управља, као што су у такав хаос убацили већ многе друге регионе. Али Срби су схватили тај циљ и бориће се до краја, као што су се хиљадама година борили њихови преци.   

         Срби, који нису се дали да их преваре са европским избором, са подсмехом гледају Словенце и Хрвате, без обзира на њихово привидно благостање; Срби ће се борити за преживљавање, и у тој борби рачунају на помоћ Русије.  

         Да ли је Русија помогла променама у Србији? Јесте, помогла је, и ова помоћ је била приметна са велике раздалине – Русија је отворено ставила Србију као приоритет своје политике, односно вратила је Србима место које њима историјски припада. И Срби су поново изабрали Русију.    

         Ако узмемо у обзир да је геополитички значај Србије као кључа дела света, - константни фактор, враћање Србије као приоритета Русије, објашњава се новим импулсима – повратком Владимира Путина у Кремљ и убрзавањем деструктивних процеса у Европи и у читавом свету. И јачањем позиција перспективног, привлачног за Русију политичког лидера Томислава Николића.  

         Аналитичари воле да пишу о Јужном току, Гаспрому и другим економским интересима Русије у Србији, који су неоспорни. Али, заборавља се очигледно – економском уласку Русије у Србију претходила је политичка воља, претходила је давно.                       

         Романтични небодер Гаспрома у Београду уздиже се одавно, и градили су га неколико година. Сада се ова воља појачава – Русија тражи, а тражиће и даље савезнике, јер се свет котрља низбрдо, при чему нико не зна какав је бездан на крају. Русија тражи савезнике а Србија се логично налази у самом врху те листе. Ко ће ту да буде још?

         А ли је ефикасна помоћ Русије? Ако гледамо према резултатима – јесте. Ко и како је помогао новом српском председнику да ишчупа власт из руку отворено издајничке гарнитуре, ја не знам, али видим резултат, видим га својим очима. Резултат неочекивани, дај нам Боже да помажемо тако нашим пријатељима, сваки дан.   

         Да неће да се прекине ова помоћ исто тако изненада, како је дошла? Пре ће бити обрнуто – да ће се појачати.  

         Јер, руски избор Србије је геополитичка победа два снажна словенска народа, Срба и Руса, истовремено, након читавог низа тешких пораза. То је духовни догађај и са формалним атрибутима власти никако није повезан. Једноставно, у новој ситуацији, приликом сваке промене власти, прозападни лидер у Србији тешко да може да освоји власт.

         У Русији многи прихватају срамотни рат против Југославије као своју срамоту, и научна објашњења како је тада Русија била слаба, не могу да умире грижу савести.   

         Последице руског избора Србије излазе далеко ван граница Балкана.

         Стидљиво,  са резервом, у правцу Русије почињу да окрећу главе и други словенски народи. Словаци и Чеси готово ништа не знају о догађајима у Србији.

         Да није неколико алтернативних сервера, не би знали баш ништа. Али, мења се општи дух, опште расположење, руски избор почиње да сазрева и у тим земљама.   

         Словаци се, например, све више и све наглашеније занимају за идеје Евроазијске Уније, јер виде својим очима и доживљавају на својој кожи све жалосније последице „евроатлантских интеграција”. И, мада се Словачка налази у самом срцу Европе и за сада је релативно  успешна, крај тог благостања је на на даљини испружене руке. Шта ће потом бити?  

         Враћао сам се у Братиславу, и поново сам прошао целу Мађарску, овог пута са југа на север. Тужан и забрињавајући призор. Понекад се срећу похабани румунски камиони и аутобуси, са Румунима који су још увек жељни Европе, понеки стари ауто са мађарским таблицама. Као да се живот угасио, људи немају куд, ни у чему ни зашто да иду.

         Шта ће се догодити кад незадовољство Мађара дође до тачке кључања?

         Сетио сам се своје књиге „Словачко Косово”, која је изашла 2009. и размишљао сам о Русији. Њу, мајчицу, коју су Срби већ изабрали, бираће све нови и нови, као што су је бирали хиљадама година.

         Русију бирају, кад постане стварно лоше, к њој долазе са молбом „Спаси и сачувај!”.

         Кога ће она изабрати, кога ће Русија моћи и хтети да спасе, да ли ће моћи да изнесе терет свог избора, да ли ће се сама спасити?

         Вечита питања, на која неће смети да се не одговори.     

         
* Руски писац, председник јавног одбора Покрета „Добра Сила”

 

         Превела

         Марија Петрова