Ђукановић ударио на Србе и СПЦ, тврдећи да је спасио Црну Гору да не буде део „проширене Србије”
ВАЗАЛ NATO И ЕУ НА ЦЕТИЊУ ПОЛОЖИО ЗАКЛЕТВУ КАО МОНТЕНЕГРИНСКИ ВЛАДАР ЦРНЕ ГОРЕ
- Као да од њега и Подгорице нешто зависи, рекао је да је Црна Гора први кандидат за улазак у ЕУ. Али, лукаво и са опрезом: “Не требају нам обећања о пријему ни 2025, ни било које друге године... Европској унији је потребна унутрашња консолидација, која, било то прокламовано или не, значи и преиспитивање визије уједињења. Или, макар темпа и модела њеног даљег остваривања”
- „Најистрајнији и најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног и вјерског идентитета представља контроверза везана за црквено питање православних вјерника у Црној Гори. И данас су веома живи политички и вјерски фанатизми чија је мисија отворено негирање историјског и духовног бића Црногораца”
ВЕЧИТИ господар монтенегринске Црне Горе, Мило Ђукановић, положио је заклетву пред посланицима свог парламента и поново засео у фотељу шефа државе.
“Заклињем се својом чашћу на Уставу Црне Горе да ћу дужност предсједника Црне Горе обављати савјесно и одговорно за добро свих грађана наше домовине. Као предсједник државе посветићу се очувању независности и суверенитета Црне Горе и њеној афирмацији као грађанске, демократске, еколошке и државе социјалне правде, засноване на владавини права”, рекао је Ђукановић.
Како се и могло очекивати, похвалио је и себе и свој клан:
“Поносан на остварења савремене Црне Горе, којима смо током двије минуле деценије прескочили вјекове. Није уобичајена привилегија наћи се послије 20 година на истом мјесту, у Владином дому на пријестоном Цетињу, истим поводом – преузимајући дужност Предсједника Црне Горе. Црна Гора је сачувала мир, избјегла погубне посљедице NATO бомбардовања и остварила завидан ниво друштвених реформи, што јој је обезбиједило чланство у НАТО”.
Додао је да од опције “да будемо провинција проширене Србије, која нам се нудила као алтернатива на предсједничким изборима крајем 1997”, Црна Гора је постала “економски и демократски најразвијенија земља на Западном Балкану”.
Искористио је прилику и да изнесе властиту интерпретацију историје:
“Навршава се 140 година од првог међународног признања Црне Горе на Берлинском конгресу, сто година од бесправних одлука Подгоричке скупштине којима смо изгубили државу и национално име, и готово осам деценија од херојског Тринаестојулског устанка. То су црногорски историјски граничници, који остају као у камен уклесане поруке и опомене свим будућим генерацијама”.
Као прави NATO-жрец Ђукановић је изговорио да се односи на глобалном плану данас могу поредити са “најкомпликованијим етапама из времена Хладног рата”:
“Услијед тога, али и због својих аутентичних проблема, Европској унији је потребна унутрашња консолидација, која, било то прокламовано или не, значи и преиспитивање визије уједињења. Или, макар темпа и модела њеног даљег остваривања. Ове промјене битно утичу на спољнополитичку и безбједносну слику Западног Балкана. Као да је данас у извјесној мјери замагљена европска будућност нашег региона, која почетком новог вијека и миленијума није била упитна. Сва премишљања и успоравања, као и недостатак снажнијег подстицаја друштвима на Западном Балкану да усвајају европски систем вриједности; све тобожње алтернативе томе, које су се кроз историју показале као негативно искуство, изазивају конфузију и колебања једног дијела јавности региона који, нажалост, предуго тавори у антиевропском политичком аутизму”.
Као да од њега и Подгорице нешто зависи, рекао је да је Црна Гора први кандидат за улазак у ЕУ. Али, лукаво и са опрезом:
“Не требају нам обећања о пријему ни 2025, ни било које друге године. И без таквих пројекција ми ћемо наставити са најквалитенијим и најбржим реформама стремећи бољем животу грађана. Задатак власти у наредном периоду је стварање амбијента за брже достизање европског квалитета живота грађана Црне Горе.
Приоритет у тој агенди мора бити континуирани, динамични, економски раст. Модел који се првих 12 година независности доминантно заснивао на успјесима у сектору услуга, услијед транзиционог слома соцреалистички структуриране индустрије, као и на страним инвестицијама, услијед ниског нивоа домаће предузетничке културе, мора бити свестраније сагледан и дорађен”.
Очекивано, посебно је – не дирајући у вазални однос Подгорице према свима у ЕУ и NATO - нагласио:
„Не може бити ни одрживе, ни демократске, ни просперитетне, ни европске Црне Горе без Црне Горе снажног државног идентитета. Имајући у виду наше тегобно историјско искуство, неупитна потреба јачања идентификације грађана са Државом не смије бити ослоњена само на снагу патриотских емоција. Потребна је свеобухватна, интердисциплинарна, суптилна идентитетска политика, свакако лишена и натруха провинцијског културноидентитетског инжењеринга”.
Па – и прикривено и не сасвим - ударио на немонтенегринску Црну Гору и Српску православну цркву:
„Најистрајнији и најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног и вјерског идентитета представља контроверза везана за црквено питање православних вјерника у Црној Гори. И данас су веома живи политички и вјерски фанатизми чија је мисија отворено негирање историјског и духовног бића Црногораца. Посљедице у виду укоријењених, острашћених политичких и друштвених подјела и даље су оптерећујуће по стабилност и динамику развоја црногорског друштва. Као предсједник Црне Горе бићу изузетно посвећен проналажењу пута за савладавање овог тешког, наслијеђеног хендикепа нашег савременог развоја. И веома активан у напорима да допринесем превладавању подјела у Црној Гори на здравој платформи очувања и афирмације црногорске државе, њених националних интереса и европског развоја”.
На председничким изборима, одржаним 15. марта, Ђукановић је освојио 53,9 одсто гласова.
Функцију ће обављати пет година.
Од увођења вишестраначја, председници Црне Горе били су Момир Булатовић, у два мандата, Ђукановић једном и Филип Вујановић три пута.
