Сурков: У синтези цивилизација настаће Велики Север који ће чинити Русија, САД и Европа

БИЋЕ ТО ТРОЈЕДИНИ ГЕОПОЛИТИЧКИ КЛАСТЕР СА КОРЕНИМА У ИЛИЈАДИ, PAX ROMANA И СВЕТОМ ПИСМУ

Владислав Сурков

* На наше очи се одвија бурна реакција синтезе цивилизација. Њен резултат ће бити, када се све лажно претвори у талог, растварање и Запада и Истока у Великом Северу

* Шанса за стварање великог северног савеза пропуштена је почетком 2000-их, када је наш председник позвао Американце да размисле о уласку Русије у НАТО. Понуда је одбијена. Највероватније, из страха да ће у оквиру нове безбедносне контуре Москва моћи да оспорава хегемонију Вашингтона и преузима полуге утицаја на „млађе“ чланице алијансе

* Изворни код ове три метакултуре налази се у Илијади и Јеванђељу. Њихово сродство је очигледно. Наша победа ће променити и нас, и такозвани Запад. Биће то нови корак ка интеграцији Великог Севера, где ће наша земља деловати као ко-лидер глобалног тријумвирата

* ФАКТИ: Ово `сочињењие` неки у Русији су већ дочекали - на нож. Виде у њему утапање Русије и њене цивилизације у антируски и антиправославни Запад. Са скривеном намером одвајања Русије од Кине и одступање од мултиполарности света. Факти ће објавити и оспоравања Суркова сда те стране...

           Аутор: Владислав СУРКОВ, бивши помоћник Владимира Путина

           КАДА је Васко да Гама 1497. кренуо да тражи поморски пут до Индије, краљ Мануел му је наредио да тражи аудијенцију код моћних прекоморских владара - презвитера Јована и раџе од Каликуте.

           Наредба је извршена само половично. Ступило се у контакт са раџом, али са презвитером није успело. А то је било посебно жалосно, јер је Јован био краљ моћне хришћанске силе која је цветала „негде иза Нила“, а Португал је очекивао да ће га он, као једноверац, подржати у борби са нехришћанима за контролу над путевима зачина и злата.

           Савез са презвитеровим краљевством био је кључни елемент португалског плана експанзије.

           Сада је план морао да се коригује. Част Португалцима који су, мање-више, сами у томе успели. Али њихова „тачкаста“ империја у Индијском океану, упркос свом успеху, и даље није била толико јака, велика и дуговечна, као што би могла бити, да су успели да привуку ресурсе великог савезника.

           Кривити Васка да Гаму за тај полу-неуспех, међутим, било би непромишљено. Он није ступио у савез са Јовановим краљевством не зато што је био немаран или глуп, за њега се то дефинитивно не може рећи. Него зато што то краљевство нигде и никада није постојало. Нажалост.

           Краља Мануела је изневерила његова ученост – он се у својим плановима ослањао на строго научне податке и најпоузданије изворе. Из тог времена, разуме се.

           Убеђеност да се у Африци или Азији налази братска велесила краља-свештеника, давала је храброст још крсташима из дванаестог века. Они су „знали“ да он може да уђе у Палестину на њиховој страни.

           У исто време, папа је послао посланство Јовану. Које се, међутим, није вратило. Касније је о презвитеру  „јасно” извештаво Марко Поло. Његова земља била је „позната” Арапима, Византинцима, Персијанцима, Монголима...

           А била је „позната” и древном руском предању под нативом Царство попа Ивана.

           У томе што је та живописна геополитичка халуцинација читавих четири стотине година у овој или оној мери утицала на понашање озбиљних држава, нема ништа необично.

           И, ако је геополитика заиста „велика шаховска табла”, онда је на њој, поред потпуно дрвених краљева и пешака, и данас увек „присутна” сабласна, непостојећа, али наивно намењена „јаким потезима” фигура попа Ивана.

           Сваки стратег има свог „попа Ивана“, своју омиљену илузију, своју опојну грешку, слободно смештену међу трезвеним прорачунима.

           Фактор попа Ивана је покретачка снага сваке велике утакмице. Без те лажне фигуре, ниједан играч не би ни почињао партију. Једноставно зато што не бих веровао да је могуће победити.

           А поента овде није жеља да некога преваримо или да будемо преварени. Овде није у питању преварантство, већ, напротив, простодушност.

           Људско мишљење као такво не перципира реалност у њеном чистом облику, већ увек као допуњену реалност. Допуњену оним што је нереално. Фикција делује као катализатор акције. И као манифест истине.

           Без фикције нема кретања. И каснијег сусрета са реалношћу. Који понекад није радостан: "на папиру је све било глатко..."

           Разум генерише грешке подједнако штедро као и исправне судове. Непогрешиво је неразумно (вештачка интелигенција ће се тек тада изједначити са људском и надмашити је, када научи да греши).

           У сваком амбициозном плану, од две-три тачке ослонца, преко којих би се очекује да ћемо преврнути Земљу, бар једна је, по дефиницији, фиктивна.

           У садашњој реогранизацији света геополитичке халуцинације играју не мању улогу, него у доба Васка да Гаме. И није толико важно да ли су вашингтонски стратези у својим сновима видели украјинску везену кошуљу са принтом „овим побеђуј“. Или се берлинским стратезима учинило да су, „као и увек“, са наводно себи својственом „немачком педантношћу“, све одлучно смислили и све предвидели. Или су сви они заједно Украјину схватили као царство попа Ивана - чудесну и на све спремну страну земљу, која ће им помоћи.

           Важно је што ће се у њиховој крвавој игри остварити циљеви којима данас нико не тежи. И свако ће добити не баш то или сасвим не оно што је тражио. А тренутне заблуде откриће далеке истине.

           Шта се може видети у даљини, ако покушамо да погледамо изнад фатаморгана?

           Шта ће бити ако са шаховске табле уклонимо лажне фигуре?

           Биће Велики Север – Русија, САД и Европа, које образују заједнички социокултурни простор. Троједини северни геополитички кластер.

           Предосећај Севера се већ указао у све већој употреби термина „глобални Југ“. Јер, нема југа без севера.

           Некада је концепт „глобалног Севера” био фактички синоним за „Запад” и због очигледног дуплирања није заживео. Сада се контуре Великог Севера, иако једва видљиве, појављују и носе сасвим другачији смисао.

           Сада је тешко поверовати да ће системи у конфликту на крају постићи висок ниво конвергенције. Али, исто тако је било тешко поверовати у јединствену Русију када се Михаил Тверски тукао са Московском кнежевином. Исто тако тешко је било поверовати у уједињену Европу у време Валенштајна. Или у сједињење америчких држава – на почетку рата између Јенкија и Конфедерата.

           На наше очи се одвија бурна реакција синтезе цивилизација. Њен резултат ће бити, када се све лажно претвори у талог, растварање и Запада и Истока у Великом Северу.

           Сви учесници тог процеса преживљавају и не једном ће још преживљавати трагичне трансформације, док не почну да прилазе једни другима ради заједничког историјског пројекта.

           На то су већ потрошени векови и потрошиће се још деценије.

           Да, то неће бити скоро. Да - "не у нашој смени."

           Шанса за стварање великог северног савеза пропуштена је почетком 2000-их, када је наш председник позвао Американце да размисле о уласку Русије у НАТО. Понуда је одбијена. Највероватније, из страха да ће у оквиру нове безбедносне контуре Москва моћи да оспорава хегемонију Вашингтона и преузима полуге утицаја на „млађе“ чланице алијансе.

           Такве понуде се не дају двапут. САД настављају да живе у својим хроничним фобијама и манијама. ЕУ још није самостална и остаје проширена верзија Бизоније.

           Пут Американаца и Европљана од параноје до метаноје је дуг и кривудав; неће они скоро бити зрели за исправан свет. Али, неће скоро - не значи никада.

           Велики Север није ни утопија ни дистопија, неће бити ни идила ни суморно место. Он ће бити пун контрадикција - и истовремено опседнут уједињујућом идејом ​​колективног лидерства.

           Заједничка будућност је предодређена заједничким коренима.

           Три највеће северне цивилизације, руска, европска и америчка, у свом политичком развоју се напајају надахнућем из Pax Romana.

           Реч старца Филотеја до данас латентно усмерава Русију. Европска унија је прогласила за свог праоца Карла Великог, „римског императора“. Најпознатије брдо Вашингтона названо је по легендарном Капитолу.

           Изворни код ове три метакултуре налази се у Илијади и Јеванђељу. Њихово сродство је очигледно.

           Наша победа ће променити и нас, и такозвани Запад. Биће то нови корак ка интеграцији Великог Севера, где ће наша земља деловати као ко-лидер глобалног тријумвирата.

           Зло данашње биће замењено стваралаштвом. И то ће бити заслуга не толико политичара будућности, колико Хомера и Светог Марка.

           Превео В.К.

           https://actualcomment.ru/rozhdenie-severa-2309262036.html