Званични Пекинг се поводом последњег самита НАТО осмехује – од ува до ува

АЛИЈАНСА У ЛОНДОНУ КИНУ ПРОГЛАСИЛА СВОЈИМ „ИЗАЗОВОМ“ А ТО ЈЕ ЗА КИНУ – ДОБРА ВЕСТ

* Портпарол кинеске дипломатије открио да су САД тражиле да Кина буде проглашена за противника, али да су тонеке земље чланице западне војне алијансе – то одбиле. Зато је „изазов“ за Кину добра вест

* „Женмин Жибао“ је објавио да је земље чланице НАТО уочи лондонског самита `активно обрађивао` државни секретар САД Мајкл Помпео, који их је убеђивао да је Кина „огромна претња“. А да им је стални представник САД при НАТО – Кајл Хачисон - `бајао` да је Кина већ данас претња и да се зато мора присилити да „поштује глобална правила“

* У Пекингу се указује да се некада о САД могло говорити као о целини, а да данас у Вашингтону постоје најмање две спољне политике. И према Кини и према свету

________________________________________________________________________

        Аутор: Дмитриј КОСИРЕВ, РИА Новости

        КАД вашу земљу први пут у историји „изазовом за НАТО“, алијансу која окупља 29 држава на челу са САД – како да одреагујете?

        Кина – која је сада постала тај „изазов“ – прво је направила дугу паузу. А онда је уследио дипломатски „осмех од ува до ува“ јер су то за Пекинг добре новости.

        Њихов смисао је у томе што су се чланице НАТО разишле у мишљењима о Кини.

        На самиту НАТО  у Лондону закључили су да је „пораст утицаја Кине и њена спољна политика представљају и могућности и изазов на које алијанса мора заједно одговорити“.

        Портпарол кинеске дипломатије на ово је одреаговао речима: иако су САД то тражиле – неке земље су одбиле да Кину прогласе за противника.

        Са солидним закашњењем, појавио се и коментар у „Женмин Жибао“ у којем се наводи да је земље чланице НАТО `активно обрађивао` државни секретар САД Мајкл Помпео, који их је убеђивао да је Кина „огромна претња“ за алијансу. А да им је стални представник САД при НАТО – Кајл Хачисон - `бајао` да је Кина већ данас претња и да се зато мора присилити да „поштује глобална правила“.

        Резултат је био: поменути „изазов“ и „могућности“. Упркос томе што је генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг оценио: Кина је све ближе промени глобалног односа снага, али Алијанса не жели да себи прави „нове противнике“ нити да се упетљава у „проблеме Јужног Кинеског мора“.

        Тим поводом је француски председник Емануел Макрон рекао:

        „Кина – у чисто војном смислу - не треба да буде објекат наше колективне одбране“.

        Ове и оволике разлике су – догађај. не само за Кину. Јер, ако чланице НАТО имају веома различите погледе на то ко им је противник – онда Алијанса има велике проблеме.

        Кинески медији су протеклих дана наглашено обратили пажњу на тв-наступ министра економије Немачке Петера Алтмајера у којем је објаснио због чега влада Ангеле Меркел није забранила коришћење кинеских технологија 5G (корпорације Huawei). Указали су да САД на своје савезнике врше притисак у стилу: ако Кинезе са њиховим најновијим техологијама пустимо на Запад – они ће све прислушкивати, све видети и све пратити.

        Па цитирали ове Алтмајерове речи: „Ми нисмо организовали бојкот америчких технологија када се открило да су САД прислушкивале чак и телефон Ангеле меркел“.

        Био је то ефектан аргумент, али је амбасадор САД у Берлину, Ричард Гренел, на њега одреаговао речима: упоређивати Сједињене Државе и Кину – то је вређање хиљада америчких војника који штите безбедност Немачке, а и милиона Американаца који су привржени моћној западној алијанси.

        Дакле: опасност је хипотетичко кинеско прислушкивање-праћење, а није реално америчко прислушкивање (чак и Меркелове).

        Али, откуд `увреда`? Гренел је објаснио: „Не постоји морални еквивалент између Кине и САД“.

        Војна доминација САД има за њих смисла само ако им обезбеђује и економску доминацију, пре свега над њиховим савезницима који не смеју да купују од Русије ни гас ни С-400.

        Кинески политиколози указују да је све још компликованије. Јер, некада се о САД могло говорити као о целини, а данас у Вашингтону постоје најмање две спољне политике. И према Кини и према свету.

        У Пекингу се наглашава да су обе антикинеске, али да ипак постоји разлика између радикалних републиканаца попут Марка Рубао или Теда Круза, аутора мноштва антикикинеских законских иницијатива и демократа.

        Јер, демократе су против свега што ради Трамп, па и против његових трговинских ратова са Кином, Индијом, Јапаном, Бразиом и Аргентином. о Русији и да се не говори.

        Како се при таквом стању ствари може говорити о нормалној спољној политици САД? И како да Француска и Немачка стану иза стратешких идеја Сједињених Држава кад у самој Америци постоје бар два погледа на збивања у свету?

        У Пекингу се држе формуле: не падати на (америчке) провокације у виду санкција, царина и осталог. Реаговати само колико је неопходно.

        И осмехивати се! Обавезно се осмехивати...