Париз, какав низ, какве преломне године: 1789, 1848, 1871, 1968, 2018...

НЕМОГУЋЕ ЈЕ ПРЕДВИДЕТИ ШТА ЋЕ БИТИ ДАЉЕ, АЛИ ЋЕ МАКРОН ТЕШКО УБРАТИ ЖЕЉЕНЕ ПЛОДОВЕ

* „Жути прслуци“ траже враћање на посао отпуштених радника и службеника, већи број лекара и учеитеља по болницама и школама, стопирање демонтаже социјалне државе. Траже и да Француска изађе из Европске уније и НАТО, да не учествује у ратовима по свету. А и да престане да пљачка своје бивше колоније јер због тога Африканци масовно беже у Француску. Укратко, траже враћање у рикверц „реформи“ извођених протеклих година. Не крију да желе враћање Француске стању у којем је била до 1991-ве када су богаташи – због страха од СССР – давали и радницима прилику да живе и успевају

* Главни покретач обојених револуција Џорџ Сорош и његов француски глас Бернар Анри Леви – који су плесали на кијевској сцени – већ су осудили устанак у Паризу и његове учеснике назвали `нацистима-фашистима`. Само, народ Француске се није уплашио: 75-80 одсто сматра да су „жути прслуци“ у праву

* На барикадама Париза руши се неолиберална антиутопија срачуната на стварање државе супербогаташа. Чак и ако побуна буде угушена – њени захтеви биће светионик за нове устанке и револуције. А народ ће, нема сумње, победити

________________________________________________________________________________

         Пише: Исраел ШАМИР

         НАРОДНИ устанци, као и ватре, горе неравномерно. Букну, па као да ће се угасити, а онда снова бунку.

         Исто је и са „жутим прслуцима“. немогуће је предвидети шта ће бити даље.

         Макронов режим је увео оклопне транспортере у Париз, похапсио хиљаде демонстраната, а стотине сместио у затворе. Ипак не може бити сигуран да ће му то недопустиво насиље донети жељене плодове.

         Париз се не буни често, али када се побуни – то памти човечанство. Присетимо се 1789-те, па 1848-ме и Париске комуне 1871-ве. На крају: и 1968-ме...

         Сада – крајем 2018-те – грађани Париза стављају крст на радикални неолиберални пројекат поробљавања човечанства.

         Чак и ако репресије – масовна хапшења, пропаганда и оклопна возила – помогу Макрону да се задржи на власти, звоно је огласило крај маште банкара и других богаташа да ће све натерати да стежу каиш док они пуштају треће подвољке.

         И устанак 1789-те је само дао пример – ликвидација феудалног система трајала је још деценијама по целој Европи.

         Неки у Европи су, посебно у Лондону, већ оптужили Русију да је распаљивала париски устанак. Бићу поносан ако је то макар мало тачно. Поготово што ни јавност Русије – због кијевског мајдана из 2014-те, инстинктивно не подржава народне протесте у којима види `руку` Сороша и Стејт департмана.

         А чињеница је да су главни покретач обојених револуција Џорџ Сорош и његов глас Бернар Анри Леви – који су плесали на кијевској сцени – већ осудили устанак у Паризу и његове учеснике назвали `нацистима-фашистима`. Само, народ Француске се није уплашио: 75-80 одсто сматра да су „жути прслуци“ у праву.

         Ово значи да устанак није ничија инсценација и да га покреће народни дух.

         Побуњени немају руководство нити свој центар. Немају ни партију. Тако је увек са револуцијама које нису изрежиране.

         Париска побуна је оголила и кризу парламентарне демократије. На Западу више нема велике између левице и деснице. Тако је и у Паризу и у Берлину.

         Захваљујући медијским манипулацијама у Француској је постао шеф државе банкарски менаџер за кога нико није знао. И, одмах је ослободио богате неких пореза, а повећао пореско оптерећење сиротиње. Народ то није дуго трпео и зато што није осећао легитимност Макрона који је искочио као ђаво из табакере.

         „Жути прслуци“ траже ревизију неких приватизација, враћање на посао отпуштених радника и службеника, већи број лекара и учеитеља по болницама и школама, стопирање демонтаже социјалне државе. Траже и да француска изађе из Европске уније и НАТО, да не учествује у ратовима по свету. А и да престане да пљачка своје бивше колоније јер због тога Африканци масовно беже у Француску.

         Укратко, траже враћање у рикверц „реформи“ извођених протеклих година. Не крију да желе враћање Француске стању у којем је била до 1991-ве када су богаташи – због страха од СССР – давали и радницима прилику да живе и успевају.

         Побуњени Париз тражи и кидање погубне везе између елите и медија и „враћање гласа народу“.

         По тим захтевима, Француска је испред свих на планети.

         На барикадама Париза руши се неолиберална антиутопија срачуната на стварање државе супербогаташа.

         Чак и ако побуна буде угушена – њени захтеви биће светионик за нове устанке и револуције. А народ ће, нема сумње, победити.