Јапански медији објавили „кинеску стратегију борбе против Сједињених Држава“

ПЕНТАГОН ШАЉЕ МАРИНЦЕ НА ТАЈВАН – ТО ПОКАЗУЈЕ КАКО ЋЕ СЕ БОРИТИ ЗА ХЕГЕМОНИЈУ САД

* Kyodo News и Japan Times наводе и овај цитат из документа: „С обзиром на то да се све више отварамо (према свету) и да ширимо своје интересе и изван националних граница – очајнички нам је потреба заштита националне безбедности по целој Земљиној кугли“

* Магазин Newsweek је после конгресне дебате за време које се говорило о `кинеској претњи`објавио текст под насловом „Кинеска војна експанзија и изградња глобалне војне инфраструктуре не дају ми да спавам – признаје министар Војно-поморских снага“ (Ричард Спенсер)

* Питање је: колико ће времена требати Вашингтону да схвати да му ни трговински рат ни санције неће помоћи да оствари жељени циљ? Такође: за чиме ће посегнути Трампова администрација кад схвати да је исцрпила економске методе?

         Пише: Иван ДАНИЛОВ

         ЈАПАНСКА новинска агенција Kyodo News ообјавила је интерни документ Централне комисије армије Кине са јасно `нацртаном` стратегијом борбе против Сједињених Држава.

         У документу се наглашава да Кина треба да се спрема да „престигне САД у кривини“, а  Вашингтон се отворено назива „светским хегемоном који слаби“.

         Посебно се указује: „Морамо бити спремни да избегнемо конфликт, али и да – буде ли неизбежно – добијемо рат“ (против Американаца).

         Ако садржај овог документа заиста одражава ставове кинеског државног и војног руководства, свет у не тако далекој будућности чека драматично повећање ризика да дође до војног сукоба између САД  и Кине.

         Ствар је у томе што пекиншки стратези не намеравају само да обезбеде заштиту Кине, већ и да упуте изазов америчкој доминацији у свету која Вашингтону омогуће да гуши ривале помоћу контроле поморских трговинских путева.

         Тешко је замислити да ће (било које) америчко руководство дозволити Пекингу да реализује овај план – не употребивши сву моћ државног апарата САД и оружаних снага.

         Kyodo News и Japan Times наводе кључне тезе из документа које откривају да се Пекинг спрема да свој утицај и војно присуство прошири далеко изван кинеских граница.

         Јапански листови наводе и овај цитат из документа:

         „С обзиром на то  да се све више отварамо (према свету) и да ширимо своје интересе и изван националних граница – очајнички нам је потреба заштита националне безбедности по целој Земљиној кугли“.

         Ово је, несумњиво, изазов за Американце јер су досад само они целу планету проглашавали за „сферу националних интереса САД“.

         Страх од кинеске експанзије је важан сегмент у америчким војно-политичким размишљањима,, али је у сенци антирсуке хистерије.

         Када амерички генерали у овом документу читају да ће реформа кинеске армије омогућити Пекингу да боље управља кризом, да гаси конфликте, да „добије рат и заштити експанзију стратешких националних интереса“ – вероватно себи говоре да су били у праву они који су недавно у Конгресу САД говорили о „кинеској претњи“.

         Магазин Newsweek је после те конгресне дебате објавио текст под насловом „Кинеска војна експанзија и изградња глобалне војне инфраструктуре не дају ми да спавам – признаје министар Војно-поморских снага“ (Ричард Спенсер).

         Лист наводи да је он конгресменима рекао да Кина користи капитал као – оружје.

         У кинеском документу да указује да ће Пекингу управо стварање армије спремне за истински глобална дејства помоћи да избегне „Тукидидову замку“.

         Овај термин је лансирао харвардски професор и експерт за теорију одлучивања – бивши заменик министра одбране САД Грахам Тилет-Андерсон Млађи.

         Сама замка је, у његовом виђењу, у овоме: чим потенцијални хегемон ојача – дотадашњи хегемон почиње да га се све више боји и тај страх чини неизбежним рат мешу њима. За илустрацију је узео рат између Атине и Спарте који је Тукидид сматрао неизбежним.

         Аутори кинеске стратегије, међутим, сматрају да ће „радикално ширење глобалних могућности кинеске армије утицати да се избегне опседнутост неизбежношћу рата између силе у спону и владајућег хегемона“.

         Трамп говори само о економским мотивима трговинског рата са Кином, али је јасно да циљ Вашингтона није само смањивање дефицита у трговин и са Кином.        

         Ако се имају у виду Спенсерове речи да је за Кину капитал оружје – јавно је да да ће трговински, а можда и рат санкцијама, потрајати све до ликвидације  то „страшног кинеског оружја“.

         Питање је: колико ће времена требати Вашингтону да схвати да му ни трговински рат ни санције неће помоћи да оствари жељени циљ?

         Такође: за чиме ће посегнути Трампова администрација кад схвати да је исцрпила економске методе?

         То што на Тајван ускоро стижу амерички маринци вероватно наговештава којим ће се средствима САД борити за своју глобалну хегемонију.