ОДКБ ускоро добија вишенаменску борбену авијацију

ФОРМИРАЊЕ УДАРНЕ АВИО-ПЕСНИЦЕ ИНИЦИРАО ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР ВОЈНО-ПОЛИТИЧКОГ САВЕЗА НИКОЛАЈ БОРДЈУЖА

  • „Песница“ ће, по свему судећи, користити ваздухопловну базу Канту у Киргизији
  • Русија не жели да авио-снаге ОДКБ буду састављене само од руских екипа
  • Авио-групе не чини само парк борбених машина, већ и системи његове одбране (ПВО системи), јединице копнених Ваздушних снага, системи везе и још много тога

Пише: Аждар КУРТОВ, Руски институт за стратешка истраживања, Главни уредник часописа РИСИ „Проблеми националне стратегије“

        КАО и увек, свет који нас окружује и даље је далеко од мира.

        Упркос малограђанским фантазијама политичара с краја '90-тих година прошлог века, ратови уопште нису постали прошлост. Шта више, савремени живот нам пружа мноштво примера како државе са невероватном лакоћом посежу за војним решењима иако им на располагању стоји арсенал других политичких средстава и метода.

        Реч је о свесном поткопавању конструкције одвраћања од агресије, која је после Другог светског рата уграђена у норме међународног права. Савет Безбедности УН, на жалост, више није поуздана препрека онима који обожавају да „показују војне мишиће“.  

        Имајући у виду ове околности, нова иницијатива генералног секретара ОДКБ Николаја Бордјуже - да Организација формира вишенаменске авио-снаге - потпуно је оправдана. Она ће наћи место међу многим мерама које се у последње време предузимају у ОДКБ ради повећања ефикасности ове војно-политичке структуре. У суштини, све је ово „старо колико и читав свет“.  

        На сваку војну претњу политичари су, без обзира да ли се ради о племенским вођама, кнезовима или председницима, дејствовали у три основна правца.

        Прво, проверавали су постојећи арсенал и ако је било неопходно - уводили нове врсте наоружања.

        Друго, објављивали мобилизацију редовне војске и добровољаца.

        Треће, слали гласоноше са позивом савезницима да помогну.

        У принципу, упркос свом напретку човечанства, ништа се није променило. Само су се, уместо лука и стреле, у арсеналу појавили тенкови, бомбардери и ракете.  

        Од 15. маја 1992. године, током првих десет постсовјетских година, постојао је само Договор о колективној безбедности из Ташкента који је егзистирао углавном на политичким декларацијама. Постојале су обавезе у области војне сарадње, док адекватни механизми за њихову реализацију нису били створени. Тек је 2002. године настала Организација Договора о колективној безбедности.

        Са великом муком, ОДКБ је тада, покушаво да успостави реалну сарадњу у области безбедности.  

        Увек је било далеко лакше усвајати патетичне општеполитичке декларације него „успостављати дисциплину у строју“, без које не може бити ни борбене готовости. Ако је том истом Узбекистану било дозвољено да 2006. године обнови чланство у ОДКБ без прихватања свих норми Организације, онда прошлогодишњи демарш Ташкента, који је предвиђао да само привремено прекине све своје активности, није прошао.

        Узбекистан је упозорен да његов повратак у ОДКБ може бити само уз услов да прихвати све документе Организације.  

        Одговор на питање: „Зашто је ОДКБ потребна „ваздухопловна ударна песница?“ - потпуно је очигледан.

        У суштини, ни раније нико није одустајао од коришћења борбене авијације. Било је планирано да се Колективне снаге за брзо реаговање ОДКБ пребацују уз помоћ војно-транспортне авијације. А позната руска база у киргистанском Канту управо је била место на којем су се груписале авио-јединице за подршку Колективним снагама за брзо реаговање.  

        Међутим, по свему судећи, одлука да се створе вишенаменске ваздухопловне снаге ОДКБ условљена је карактером последњих војних конфликата.

        Сви велики ратови пре деценију и по били су ратови у којима је одлучујућу реч имала борбена авијација. У свим тим ратовима - у Југославији, Авганистану, Ираку и Либији - доминирала је авијација као сила која је била у стању да реши најтеже војне задатке.

        Уколико се узме у обзир локални рељеф зоне одговорности ОДКБ (јужни Кавказ и регион Памира), у којима би се могли одиграти потенцијални конфликти, онда се важност авијације вишеструко повећава. У планинским условима, са утврђених планинских превоја, противника често нису у стању да истерају ни танкови, ни моторизоване пешадијске јединице.  

        Постоје, наравно, још два разлога посебне љубави војске према савременој борбеној авијацији.

        Прво, нема много ефикасних средстава у борби против авијације, а и потенцијални противници ОДКБ реално не располажу таквим средствима.

        Отуда и други разлог: људски губици у таквим сукобима су далеко мањи него у копненим операцијама. А ова околност, за ОДКБ, има посебан значај. Тим пре, што уопште није тајна да руски партнери нису исувише сагласни да своје војнике шаљу изван националних граница у зоне конфликата одакле би им се њихова тела враћала у металним сандуцима.  

        На крају, нећемо скривати једну, по нашем мишљењу важну околност: руски савезници у ОДКБ се надају да ће основне расходе формирања и одржавања вишенаменске авио групе, највероватније, сносити Москва. Овакав приступ, није без примедби и има извесну паразитску компоненту која је иманентна свим постсовјетским регионалним удружењима.

        Међутим, објективности ради, треба истаћи: нико осим Русије у ОДКБ и не располаже реалним могућностима да развија борбену авијацију. Украјина и њена предузећа у области авијације нису у ОДКБ, а Узбекистан, који је недавно напустио ОДКБ, изгубио је статус авиоиндустријске државе: његова авио-фабрика ТАПОиЧ у Ташкенту, која је некада производила војно-транспортну модификацију авиона Ил-76МД, више не постоји.  

        Ситуација у нашој земљи је другачија: само у прошлој години је авиоиндустрија РФ произвела више од 80 нових борбених авиона, од којих је 35 предато руском Ратном ваздухопловству, док су остали извезени. Ранијих година та пропорција је била другачија: само је четвртина авио-технике ишла националном Ратном ваздухопловству. Ове 2013. године већ је више од половине нове технике отишло на „унутрашње потребе“.  

        Реч је о новим, савременим моделима борбене технике, као што су вишенаменски ловац-бомбардер Су-30СМ, бомбардер Су-34, вишефункционални ловац Су-35С. Армија чека испоруке бродских ловаца МиГ-29К/КУБ. Али, овде не сме да се изгуби из вида да у последње две деценије земље ЗНД нису поручивале нове руске борбене авионе, тек је партнер Русије у ОДКБ Белорусија прошле године потписала уговор о куповини школско-борбеног авиона Јак-130. 

        Очекује се да ће за неколико година почети серијска производња ловаца пете генерације. Више проблема има у домену стратешке авијације јер, према прогнозама, не треба очекивати да ће испитивања нових прототипова бити пре краја ове деценије.

        За сада је у плану модернизација око 30 бомбардера Ту-22М3, десет Ту-160 и неутврђеног броја Ту-95МС.

        Прве модернизоване машине стратешке авијације биће испоручене већ ове године.

        Међутим, изјаве представника ОДКБ говоре да ће у састав нове авио-групе ући и стратешки бомбардери.  

        Зато је релативно успешна модернизација и других врста авио-технике. У борбеном строју већ се налази више од педесет ловаца Су-27СМ, више од 200 фронтовских бомбардера Су-24М2, више од педесет јуришних авиона Су-25СМ и двестотинак ловаца-пресретача МиГ-31БМ. 

        Као што видимо, у производњи руске авијације поново долази до промена. Она је у стању да прати постављене планове ОДКБ, што је веома повољна околност, посебно кад се упореди са ситуацијом у цивилној авиопроизводњи, која је прошле године успела да произведе само 22 авиона (1 - Ил-96, 1 - Ту-214, 3 - Ан-148, 12 - SSJ100, 2 - Ту-154М, 2 - Ан-140, 1 - Ил-76 (476).

        Руски војно-индустријски комплекс има чиме да замени фронтовске јуришнике Су-25 који су базирани у 999-ој руској бази у Канту који се још од далеке 1981. године налазе у борбеном строју. Управо база у Канту и треба да буде прво место на коме ће бити дислоцирана авио-група ОДКБ.

        Судећи по плана који је представила руска војска, вишенаменске војне снаге ОДКБ морају бити састављене не само од руских екипа. Међутим, за сада не постоји никакав конкретни договор о доприносу других савезника из ОДКБ.

        У првобитним плановима - кад је решавано питање авио-базе у Канту - она није била пројектова као искључиво руска, већ као база Колективних снага ОДКБ. На крају, наши партнери нису ништа учинили и прешли са речи на дела. Вероватно ће се и овог пута остали учесници ограничити помоћним функцијама у обезбеђивању функционисања групације, њеном снабдевању и програмима обуке својих кадрова.

        На крају, треба рећи да је авио-групација веома сложен комплекс који се не састоји само од парка борбених машина. Ту спадају још и системи његове одбране (ПВО системи), јединице копнених Ваздушних снага, системи везе и још много тога.

        По свему судећи, ово ће, за наше савезнике, и бити поље за  улагања у обезбеђивање заједничке безбедности.  

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари