Прилепин: Победићемо, али не целу Украјину већ оно што је опседнуто демонима

ПОЗНАТИ РУСКИ ПИСАЦ: МОЖДА ЈЕ ПРОТИВ НАС МИЛИОН ЉУДИ, МОЖДА ДВА...

* Победићемо и зато што су они непријатељи украјинског, малоруског, руског народа и козачког рода, а ми и јесмо тај народ, та породица. И зато што су иза нас Гогољ, и његов Тарас, и његов Остап, а иза њих су Андриј и Пољаци

* У току је борба између плагијата и оригинала. Наспрам нас су квази-Украјинци, недомалороси, анти-Руси који су као имање без наследника

* Пред нама је онај „црни човек“ – паклени двојник о коме су писали Пушкин и Јесењин. Пред нама је „маска“ која је са друге стране стакла огледала. Онај мајмун из приче Едгара Алана Поа који је бријачем пародирао човека који се брије, а затим му пререзао грло

_________________________________________________________

       Аутор: Захар ПРИЛЕПИН

       ПОБЕДИЋЕМО, али не целу Украјину, већ њен демонима опседнути део, болесно слепо црево. Можда је то милион људи, а можда два. Али има их још 30 милиона.

       Не говоримо о њима – говоримо о највише два милиона.

       Побеђујемо сигурно јер се не иживљавамо на заробљеницима, а они се иживљавају – као суманути. Понижавају људе, детињасто не схватајући да и они сами могу бити понижавани. Упркос томе, не наилазе на брутални реципроцитет. Управо зато ћемо победити.

       И зато што наше жене њима не желе зло и страшну смрт, а њихове жене – из редова оних демонских – јуре тамо-амо, вукући фотографије мртвих и изгореле војне технике и, преврћући очима, смеју се на сав глас.

       И зато што ми не лажемо (иако можемо нешто да прећутимо, што је неизбежно), а они лажу, лажу и лажу.

       Лажи су једини начин на који износе своје вести и свој смисао.

       Ми чувамо њихове нуклеарке, а они покушавају да у њима изазову хаварије.

       И зато што они дижу у ваздух мостове, а ми ћемо их обновити.

       И зато што су они непријатељи украјинског, малоруског, руског народа и козачког рода, а ми и јесмо тај народ, та породица.

       И зато што су иза нас Гогољ, и његов Тарас, и његов Остап, а иза њих су Андриј и Пољаци.

       И зато што иза нас стоје Богдан Хмељницки, матрос Кошка, маршал Рибалко и совјетски песник Куљчицки, учесник Отаџбинског рата, као и његов отац, руски официр, аутор Руског официрског кодекса, а иза њих су Мазепа, Петљура и Бандера.

       Наши пали стоје иза нас као зид, њихови вампири лете изнад њих у ројевима у којима царује свраб, а са њих се слива гној.

       Ево шта се заправо дешава.    

       У току је борба између плагијата и оригинала.

       Наспрам нас су квази-Украјинци, недомалороси, анти-Руси који су као имање без наследника.

       Пред нама је онај „црни човек“ – паклени двојник о коме су писали Пушкин и Јесењин.

       Пред нама је „маска“ која је са друге стране стакла огледала.

       Онај мајмун из приче Едгара Алана Поа који је бријачем пародирао човека који се брије, а затим му пререзао грло: није знајући за зло јер му нико није објаснио шта је то.

       Полудели одраз у огледалу узима оружје и прети.

       Али, не прети „руским окупаторима“. Прети свему што постоји. Не штедећи ни своју децу, пљачкајући цркве, застрашујући свештенике и прогонећи немоћне.

       То се више не може подносити.

       То се не може не победити.