РУСКИ ГЕОСТРАТЕЗИ: Американци од Сирије почињу рат против Азије

ВАШИНГТОН ЧИНИ СВЕ ШТО МОЖЕ ДА СЕ СВЕТСКИ ЕКОНОМСКИ И ГЕОПОЛИТИЧКИ ЦЕНТАР НЕ ПРЕМЕСТИ У АЗИЈСКО-ПАЦИФИЧКИ РЕГИОН

• Азија једна од дугорочних мета оних који подстичу грађански сукоб у Сирији да прерасте у велики регионални рат. Могуће је они желе да Азију удаље од шансе да постане гравитациони центар планете, ако не и да у потпуности ликвидирају такву перспективу
• Америка постепено губи геополитичку доминацију, али ће још 15-20 година остати највећа светска економија. А и земља која располаже највећим научно-техничким потенцијалом и светски лидер по војним расходима
• Кина, Индија и Пакистан наставиће да активно усавршавају свој рактено-нуклеарни арсенал. Пакистан ће, по свему судећи, мало застати, али Индија у ближој перспективи може набавити стратешка нуклеарна средства интерконтиненталног домета и тиме се изједначити са Кином
• Академик Андреј КОКОШИН: Можда је управо сиријском конфликту намењено да отвори врата кардиналној промени конфигурације светског поретка већ изломљеног кризом

Пише: Александар ЦИГАНОВ, руска државна агенција ИТАР-ТАСС

         ГЕОПОЛИТИЧКИ центар гравитације незадрживо и незаустављиво се премешта у Азију. Веома је могуће да ће се кроз 15-20 година главне одлуке на планети доностити не у Вашингтону, већ у Пекингу или Делхију.

         Није искључено ни да је Азија једна од дугорочних мета оних који подстичу грађански сукоб у Сирији да прерасте у велики регионални рат. Могуће је они желе да Азију удаље од такве шансе, ако не и да у потпуности ликвидирају такву перспективу.

         На овакав закључак наводи извештај над којим су радили водећи домаћи стручњаци у области геополитике, геоекономије и геостратегије. Почев од академика – секретара Одељења друштвених наука Руске академије наука и декана факултета за светску политику Московског државног униварзитета Андреја Кокошина, закључно са бившим начелником руског Генералштаба Јуријем Балујевским.

         Њихов извештај има дуг научни назив: „Дугорочне измене у систему светске политике и интереси Русије у светлу санкт-петербуршког самита Г-20.

         У њему се прво набрајају купни помаци последњих гоидна у систему светске политике и економије.

         Аутори предвиђају даље - практично неизбежно - јачање улоге азијских земаља у светској привреди, у првом реду Кине и Индије. Истовремено указују на могућност нарастања конфликтног потенцијала у односима многих земаља региона. Укључујући и војну димензију. Што се, узгред, између Кине и Индије протеклих година и догађало.

         Зато је њихова прогноза да ће Кина, Индија и Пакистан наставити да активно усавршавају свој рактено-нуклеарни арсенал. Пакистан ће, по свему судећи, мало застати, али Индија у ближој перспективи може набавити стратешка нуклеарна средства интерконтиненталног домета и тиме се изједначити са Кином.

         Паралелно, без обзира што Америка постепено губи геополитичку доминацију, САД ће у догледној будућности - још 15-20 година - остати највећа светска економија. А и земља која располаже највећим научно-техничким потенцијалом и светски лидер по војним расходима.

         Аутори извештаја упозоравају да нови конфликти већ зрију. Тврде, поред осталог, да пред „кинеским изазовом” САД предузимају напоре великих размера да формирају две гигантске интеграционе творевине – Трансатлантско трговинско-инвестиоционо партнерство (уз учешће Европске уније) и Транспацифичко трговинско партнерство са учешћем многих земаља које су у овој или оној варијанти у савезничим односима са САД. А то најдиректније задире у интересе не само Кине, већ и Русије. Тим пре што и тежина Русије такође незадрживо расте.

         Генерал Балујевски је, на пример,оценио да  ће могућа америчка војна интервенција против Сирије „само заоштрити кризу из које се извлачимо од 2008. године”.

         „Чак и да нема тако озбиљног конфликта као што је сиријски, ситуација у светској привреди би била веома крхка” - потврђује генералове речи академик Кокошин.

         „Вероватноћа нове кризе је веома велика. Треба – наглшава - уложити огромне напоре да бисмо избегли ту кризу”.

         Али, да ли сви то желе?

         Удар по Сирији је индиректан удар по Ирану. То је одмах и индиректни удар по Русији, а и по Кини. А ако ирански одговор буде у складу са претњама које се већ чују из Техерана, онда је крајња дестабилизација читавог Блиског Истока неизбежна.

         Генерално, могуће је и „рат свих против свих”. У условима када Израел поседује атомско оружје, Иран ће се једноставно по стању ствари наћи пред одлуком да модификује свој мирнодопски програм у војни. Он за то има средства.

         После њега ће тим путем кренути и Саудијска Арабија са којом Иран нема баш најбоље односе. Пакистан је у стању да јој, благо речено, потпуно помогне – али поред Ирана је нуклеарна Индија. А Индију помно прати Кина...

         Што је најважније: америчким јастребовима никога од њих није жао!

         С друге стране, академик Кокошин је означио опасну перспективу.

         „Сиријски конфликт може да послужи као катализатор многих других процеса, против којих треба да функционише систем који се назива глобално управљање” - рекао је он.

         Шта – поставља питањ Кокошин – ако управо сиријски конфликт отвори врата кардиналној промени конфигурације светског поретка већ изломљеног кризом?

         Кокошин упозорава: „У историји је тога било. Сетимо се Другог светског рата!”

         Превео Горан Шимпрага