На Блиском Истоку почиње трка великих сила као пред пад Хитлеровог режима у пролеће '45.

АМЕРИКАНЦИ НА ЈУГОИСТОКУ СИРИЈЕ ОТВАРАЈУ ВЕЋ ДРУГУ БАЗУ ИЗ КОЈЕ ЋЕ МОЖДА КРЕНУТИ ПРЕМА РАКИ

• Вашингтон и Пентагон журе јер „умерена“ опозиција коју контролишу држи небитан део територије Сирије. Курди држе око 25 одсто, али у тим областима живи и доста Арапа
• Трампова администрација све мање крије да жели да „откине“ што већи део сиријске територије. Бар њен југоисток уз границу са Јорданом и Ираком. Вашингтон сматра да би му то помогло да контролише сам центар Блиског Истока
• Американцима је своја „зона“ у Сирији и Ираку потребна и због блокирања Ирана и кинеских пројеката повезаних са „Једним појасом - једним путем“. Односно: изласка Иранаца и Кинеза на Медитеран преко Сирије...

        ПЕНТАГОН је у своју нелегалну базу код сиријског града Ал-Танфа пребацио вишецевне ракетне бацаче, а спрема се да - опет без одобрења званичног Дамаска - отвори и базу код Ез-Закфа.

        Разлози овакве ужурбаности су разумљиви: сиријска страшна ратна епопеја се полако примиче крају, улози вртоглаво расту.

        Неки овај сиријски пред-расплет већ упоређују са трком међу великим земљама до које је дошло у пролеће 1945. године. Било је: ко ће пре стићи у Берлин, чија интересна зона ће обухватити значајније земље и територије...

        Американци су око Ал-Танфа распоредили бацаче који могу гађати и једном тактичком балистичком ракетом домета 480 километара. А то у Сирији може имати немали значај.

        Те ракете су први пут употребили прошле године против Исламске државе, али су их тада лансирали са територије Турске.

        Недавно су њима обезбеђивали подршку Курдима који под њиховом контролом опседају Раку, а сада су те ракетне бацаче (HIMARS) из Јордана пребацили на југ и југоисток Сирије,

        Овај ракетни систем нема ни издалека разорну моћ руских „Урагана“ или „Тајфуна“, али је њихова појава у Сирији значајна. И због примицања расплета и због тога што је Ал-Танф град на граници Сирије и Ирака.

        Тај град са околином само је једна од неколико тачака, или фронтова, где су се директно укрстили интереси великих сила.

        Вашингтон и Пентагон журе јер „умерена“ опозиција коју контролишу држи небитан део територије Сирије. Курди држе око 25 одсто, али у тим областима живи и доста Арапа.

        Џихадисти су се нагомилали у Идлибу, али Дамаск - ако се нешто непредвиђено не буде догађало - може да под своју власт врати 65 одсто Сирије. Њему иде на руку и то што добар део границе са Ираком контролишу локални шиити који су оријентисани на Иран.

        Ако се изузму територије које држе Курди, Ал-Танф је можда једина тачка на којој се могу учврстити САД и тако себи обезбедити учешће у будућој „трговини“.

        Американци желе поделу Сирије, али се са тим не слажу ни Дамаск, ни Москва, ни Техеран.

        Сиријска армија се полако пробија према граду Деир-ез-Зор, а тек јој предстоји да се према Еуфрату пробије с југа.

        Исламска држава покушава да задржи последња нафтна налазишта која јој обезбеђују финансирање.

        Војни експерти процењују да проамеричке побуњеничке групације могу задржати контролу над највише 10-15 одсто територије Сирије.

        Исламска држава значајнија упоришта (ако се изузме Рака) има још само на истоку провинција Хама и Хомс, али их сиријска армија - уколико добије такву наредбу - може и опколити.

        Појавиле су се претпоставке да Американци можда планирају да из Ал-Танфа крену на север према Раки и да су има за то потребни ракетни бацачи великог домета. Међутим, то је гола пустиња, а до Раке је око 500 километара.

        У сваком случају, ово се узима као нешто због чега може да дође до директног судара америчких трупа и сиријске армије.

        Постоје већ и процене да САД, Русија и Кина започињу „ново прекрајање света“.      

        Зато је последњих недеља постајало све очевидније настојање Американаца да прошире и појачају своје војно присуство у Сирији.

        Трампова администрација све мање крије да жели да „откине“ што већи део сиријске територије. Бар њен југоисток уз границу са Јорданом и Ираком. Вашингтон сматра да би му то помогло да контролише сам центар Блиског Истока.

        Вашингтон жели контролу над арапско-сунитским деловима Блиског Истока, Кина над шиитским, а Асаду и Русији би принудно пропустио западне делове Сирије.       

        Американцима је своја „зона“ у Сирији и Ираку потребна и због блокирања Ирана и кинеских пројеката повезаних са „Једним појасом - једним путем“. Односно: изласка Иранаца и Кинеза на Медитеран преко Сирије...