Москва треба да стане на чело светског покрета отпора против дужничког ропства

ХВАЛА ТРАМПУ: НОВЕ АМЕРИЧКЕ САНКЦИЈЕ ДАЛЕ РУСИЈИ ПРИЛИКУ ДА СЕ ДО КРАЈА ОСЛОБОДИ

• Непријатељ Русије није Запад, није то ни Европа, а чак ни Америка. Није то ни „свет капитализма”, са којим смо ратовали у другој половини ХХ века. Проблем је `закопан` дубље. Рат који је тобоже сада обновљен – у суштини никада није ни престајао
• У видљивој форми тај рат траје већ 500 година и воде га два принципијелно различита и антагонизована света: свет револуција против света традиције. Заправо, не постоји један Запад већ два, а и две су Европе
• Чак и Стаљина, којег наши „марксисти” и „комунисти” (који то нипошто нису) уздижу данас као штит, као анти-троцкисту, као анти-револуционара и као настављача Ивана Грозног, то јест – пре свега као зашитника традиције, макар и помало уврнуто схваћене
• Човеку „златне милијарде” не припадају ни његова кућа (банкар га из ње може избацити за најмање кашњење са отплатама кредита), ни његова држава (одавно бачена у дужничку јаму и у њој везана ланцем), а чак ни будућност (његови потомци рађаће се у дужничком ропству стотине наредних година)? То је свет који је данас објавио рат Русији. То је свет којему је Русија објавила рат

Пише: Владимир МОЖЕГОВ

          ОДГРМИЛИ су плотуни санкција… Прошла је парада руске Ратне флоте... Пробудили смо се у другом свету који је опет постао бипломарни, то јест – вратио се свом нормалном стању.

          Запад и Русија су се сусрели на почетку новог хладног рата. Зато је време да размислимо о главном: са киме имамо намеру да ратујемо? А и какав ми то `светски пол` одсад представљамо?

          Пре свега треба прецизирати: наш непријатељ није Запад, није то ни Европа, а чак ни Америка. Није то ни „свет капитализма”, са којим смо ратовали у другој половини ХХ века.

          Проблем је `закопан` дубље. Рат који је тобоже сада обновљен – у суштини никада није ни престајао.

          У видљивој форми траје већ 500 година и воде га два принципијелно различита и антагонизована света: свет револуција против света традиције.

          Заправо, не постоји један Запад већ два, а и две су Европе.

          Кад је Шпенглер писао о сумраку Европе, он је писао о заласку  модернистичког, револуционарног Запада. Када је Шарл Морас подизао на борбу своју „Француску акцију”, покретоао ју је против модернистичке, републиканске Француске са симптомима разлагања. Када је де Местр подизао заставу контрареволуције против јакобинских погрома, он ју је подизао проти истог зла.

          Чак и Стаљина, којег наши „марксисти” и „комунисти” (који то нипошто нису) подижу данас као штит, као анти-троцкисту, као анти-револуционара и као настављача Ивана Грозног, то јест – пре свега као зашитника традиције, макар и помало уврнуто схваћене.

          Коначно, када је Френсис Фукујама објавио свој „крај историје”, он је објавио крај рата идеологија и славио дефинитивну победу модернистичког револуционарног Запада над традиционалном конзервативном Европом.

          Фукујама је омануо. Традиционална хиљадугодишња хришћанска Европа није умрла. Чак се чини да опет добила заштитника. У виду једине силе која је у стању да се супротстави „глобалном Западу”. 

          Русија је – велики и изненађујући парадокс.

          Наступала је – чак не од времена Петра Великог, него још од Михаила Романова – на страни модернистичких, револуционарних снага које су разарале традиционалну Европу (у време Михаила смо узели учешће у 30-годишњем рату у коалицији Шведске и „протестантске лиге”), али је Русија при том увек унутар себе остајала дубоко традиционална земља.

          Бољшевизам јесте био најнижа тачка пада Русије, али је умногоме био и моменат њеног искупљења.

          Како год се данас односили према Стаљину, управо је од средине 20-их година почело постепено враћање Русије свом традиционалнном конзервативном амплуа…

          Ево још једног парадокса: поштоваоци „црвеног цара” не славе у његовом лику тирана, већ победу над јакобинском тиранијом, то јест - над револуцијом и разарањима.

          Ако погледамо на савремени свет – шта видимо?       

          Видимо онај исти „троцкистички терор”, ону исту јакобинску тиранију”… Разуме се: неизбежно и лицемерно прикривене  „либерално-демократским” велом и незаустав љивом галамом штампе о „слободи личности”. А у стварности већ одавно нема ни „личности”, ни „слободе” …

          Дакле: тај свет нам је објавио рат? Том свету смо ми објавили рат?

          Русија је при свој својој тежњи ка Европи, при свој својој заљубљености у републиканску Француску, увек била нешто друго и нешто много веће.

          Традиционални свет је познавао личност и слободу у много већој мери него шо их зна савремени либерални свет свеопштег најамничког ропства, свет у којем су цели народи стављени под јарам банкарских кредита.   

          Милиони Европљана живе данас у државама чији је дуг толико фантастично велики да ће и њихови потомци фактички остати трајни таоци ропских камата.

          Ти милиони живе у кућама за које ће кредите отплаћивати и њихова деца и унуци, принуђени су да раде од јутра до сутра да би враћали камате (чак и за хлеб који једе – Европљанин мора да узима на дуг код банкара).

          О каквој се слободи у таквом свету може уопште говорити?

          Светска штампа, кој припада банкарима (чак и нонконформистичка марксистичка штампа припада тим истим банкарима) труби о златној милијарди која се купа у слободи и луксузу (на грбачи „црних милијарди” – додају марксисти).

          Али, о каквом луксузу се може говорити ако човеку „златне милијарде” не припадају ни његова кућа (банкар га из ње може избацити за најмање кашњење са отплатама кредита), ни његова држава (одавно бачена у дужничку јаму и у њој везана ланцем), а чак ни будућност (његови потомци рађаће се у дужничком ропству стотине наредних година)?

          То је свет који је данас објавио рат Русији. То је свет којему је Русија објавила рат.

          Зато је преко потребно створити идеологију која ће бити супротна идеологији савременог дужничког ропства, која ће народима дати наду у праву слободу и слободни развој.

          А можда је потребно и стати на покрета отпора.

          Међутим, Русија мора прво сама да се ослободи ропства.

          Због чега је у сиромаштв у огромна земља препуна невероватних богатстава са којима може хранити пола света?

          Русија се економски налази у истом дужничком ропству у којем је Европа. Али, захвљујући свом непотрошеном статусу велике силе и својим огромним богатствима, са којима може практично аутономно да постоји, она има много већу политичку слободу него остале европске земље.

          Иако је у финансијском ропству, Русија је једна од ретких земаља које су у стању да озбиљно говоре о свом политичком суверенитету.

          Тај суверенитет ће постати потпун ако успе да покида ланце финансијског ропства.

          Нове америчке санкције дају јој за то прилику.

          Како можемо да не поздравимо и те санкције и коначни раскид?

          Али, не са Европом, не са Западом нити са Америком. Тамо живе у већини људи какви смо и ми, наша браћа.

          Надамо се да ће резултате ове фазе рата постати наш коначни раскид са разбојничком дружином која је заузела цео свет и хипнотисала његове житеље.