Liberte Politique: Западни евнуси дремају, а Путин руској флоти отвара луке Либије и Марока

ОНО ШТО НИЈЕ УСПЕЛО НИ РУСКИМ ЦАРЕВИМА НИ СССР - ОН УСПЕО ЗА САМО ТРИ ПРОТЕКЛЕ ГОДИНЕ

Абдел Фатах ал Сиси и Владимир Путин

  • У фебруару 2014. године, вративши Русији Крим - Владимир Путин је поставио основе нове политике своје земље на Средоземном мору. Због своје историјске неписмености и идеолошких и аналитичких заблуда - Европљани нису разумели димензије и значај тог догађаја. Враћање Крима у састав Русије, претварање Севастопоља у неприступачну тврђаву, у ствари је била само припрема за средоземноморски план
  • Подржавајући Мароко поводом Западне Сахаре, Владимир Путин се већ припрема за излазак у Атлантски океан. Као одговор на такав продор, бриселски „евнуси“ и „ликови“ са обале Сене, неће имати шта да кажу
  • Грешка турских пилота који су 27. новембра 2015. године оборили руски авион, омогућила је Путину да толико заплаши Ердогана да је схватио - боље је имати разумевање са утицајним суседом, него га провоцирати. Амерички савезници из NATO-а су за то време подржавали курдске сепаратисте и скривали Ердогановог смртног непријатеља Гулена. Резултат: дошло је до обнављања сарадње између Москве и Анкаре, која је гарантовала слободну навигацију руских ратних бродова кроз Босфор и Дарданеле. То дефинитивно слаби позиције NATO
  • Неопходно ширење периметра руске одбране обухвата и Египат кроз неочекивано зближавање генерала ал Сисија и сиријског председника Асада, које је фактички отпочело у октобру 2016. године
  • Москва је подржала либијског генерала Хафтара одлично познаје Керинаику и Тобрук, једине дубоководне луке између Александрије и Мерс ел Кебира. Он располаже једином армијом у земљи. Он контролише 85% резерви нафте у Либији, 70% резерви гаса, пет од шест складишта нафте и четири од пет рафинерија нафте. Цео нафтни колач, од чега се 60% либијске нафте извози, налази се у његовом поседу

Пише: Бернар ЛИГАН, Liberte Politique, Француска

        ЈЕДНА од последица мешања Москве у Сирији је отварање руској ратној морнарици сталног приступа Средоземном мору. Успешност такве политике, у којој су претрпели фијаско и цареви, и СССР, захтева загарантоване тачке ослонца.

        Обезбедивши подршку Сирије, у ситуацији, када Египат све више настоји да се зближи са Русијом, Владимир Путин сада гледа у правцу Либије и дубоководне луке у Тобруку у Керинаики. Зато он пружа помоћ либијском генералу Хафтару.

        Председник Русије, пак, гледа и даље.

        Подржавајући Мароко у вези са питањем Западне Сахаре, он се већ припрема за излазак у Атлантски океан. Као одговор на такав продор, бриселски „евнуси“ и „ликови“ са обале Сене, неће имати шта да кажу. Што се тиче Алжира, па он је паралисан и избачен из игре због подршке покрету Полисарија.

Руски велики есантни брод Новочеркаск пролази кроз Босфор

        Од Крима до Марока, та руска политика, која меша карте средоземне геополитике, била је реализована за непуне три године.

        1. Фаза: припајање Крима Русији

        У фебруару 2014. године, вративши Русији Крим - Владимир Путин је поставио основе нове политике своје земље на Средоземном мору.

        Због своје историјске неписмености и идеолошких и аналитичких заблуда - Европљани нису разумели димензије и значај тог догађаја. Враћање Крима у састав Русије, претварање Севастопоља у неприступачну тврђаву, у ствари је била само припрема за средоземноморски план.

        2. Фаза: спасити Сирију

        Обезбедивши позадину на Криму, Русија приступа другој фази свог плана, то јест јачању војних база у Тартусу и у Латакији, што се представља као спашавање режима у Дамаску.

        Тај циљ је био постигнут у октобру 2015. године.

        3. Фаза: реална политика са Турском

        Грешка турских пилота који су 27. новембра 2015. године оборили руски авион, омогућила је Владимиру Путину да толико заплаши председника Ердогана да је схватио - боље је успоставити узајамно разумевање са утицајним суседом, него га провоцирати. Њихови амерички савезници из NATO-а су подржавали курдске сепаратисте и скривали њиховог смртног непријатеља, опозиционара Гулена.

        Као резултат тих промена - дошло је до обнављања сарадње између Москве и Анкаре, која је гарантовала слободну навигацију руских ратних бродова кроз Босфор и Дарданеле. То дефинитивно слаби позиције NATO.

        4. Фаза: Египат се окреће од алијансе

        Неопходно ширење периметра руске одбране обухвата и Египат кроз неочекивано зближавање генерала ал Сисија и сиријског председника Асада, које је фактички отпочело у октобру 2016. године.

        То је још један значајан успех руске дипломатије и заокрет у геополитици, чији резултат европски посматрачи нису успели да оцене у потребној мери. Египат, који је економски зависан од Саудијске Арабије, крвног непријатеља Сирије, која је у савезу са Москвом и Техераном, одважио се да иступи против свог покровитеља у вези два кључна питања.

        Не обазирући се на то, што се Саудијска Арабија налази у стању тоталног рата са председником Асадом, Египат је у Савету безбедности УН подржао Русију у вези са сиријским питањем, након чега је уследила огорчена примедба амбасадора Саудијске Арабије у ОУН: „Тужно је што је позиција Сенегала и Малезије ближа арапским земљама, него позиција представника арапског света у Савету безбедности“.

Египат је заузео ту независну позицију после одбијања да пошаље своју војску заједно са војском Саудијске Арабије ради пружања отпора проиранским хуситима у Јемену.

        Могу ли те промене у египатској дипломатији да утичу на нормализацију односа између Египта и Ирана?

        Ми ћемо моћи да судимо о томе у наредним месецима. Било како било, уколико Москва покуша да приближи позиције Анкаре и Техерана, равнотежа у региону може ускоро да претрпи промене.

        Увређена Саудијска Арабија је одреаговала на поступке Египта обуставом испорука нафте у ту земљу у оквирима уговора без накнаде или по повољним тарифама, а такође подржавши пројекат Етиопије у вези са изградњом бране „Велики препород“. Египат то оцењује као провокацију, јер ће та изградња повући за собом опадање нивоа воде у Нилу. Каиро је изјавио да је та одлука Саудијске Арабије „опасан политички демарш, који може да нашкоди интересима 92 милиона Египћана“.

        Најзад, као очигледан знак враћања Москве у Египат - у октобру 2016. године појавило се учешће руских падобранаца у заједничким са египатском армијом војним маневрима у западној пустињи, која дели Египат од Керинаике. То јест недалеко од региона, који контролише генерал Хафтар…

        5. Фаза: подршка генералу Хафтару у Либији

   Генерал Калифа Хафтар

        Суочивши се са хаосом у Либији, упорно одбијајући да признају реалност и умиријући се демократском парадигмом, УН и ЕУ су створиле наизглед обновљену Либију око фантомске владе „националног јединства“, која је добила подршку исламистичких организација и салафита Триполитаније.

        У светлу те примитивне политике Русија је разрадила реалистичан план који се ослања на поуздане податке од војних и устаничких снага.

        Разрада тог плана се завршила одласком генерала Хафтара у Москву где је он боравио од 27-28. новембра 2016. године, када је председник Путин званично изјавио да Русија пружа подршку човеку, са којим дипломате ЕУ одбијају да отворено разговарају, одбацујући са ретком идеолошком упорношћу објективно постојећу реалност.

        Генерал Хафтар одлично познаје Керинаику и Тобрук, једине дубоководне луке између Александрије и Мерс ел Кебира. Он располаже једином армијом у земљи. Он контролише 85% резерви нафте у Либији, 70% резерви гаса, пет од шест складишта нафте и четири од пет рафинерија нафте. Цео нафтни колач, од чега се 60% либијске нафте извози, налази се у његовом поседу.

        Сем тога, он ужива подршку племенских заједница Керинаике и племена која су подржавала Гадафија у Триполитанији.

        Уз руску подршку, пред Хафтаром се отварају три могућности.

        1) Он може да покуша да освоји целу Либију и да уништи многобројне гангстерско-исламистичке формације које руше земљу. Таква политика може да се оствари само под условом да Мисурата сачува неутралност. Пошто тај град-држава усаглашава своје кораке са Турском, моћи ћемо да видимо да ли ће ослабити реални политички договори закључени између Москве и Анкаре у Либији.

        2) Он може да створи неосвојиви простор у Керинаики, што би предухитрило фактичку поделу Триполитаније и Керинаике. Та могућност ће исламистима који су окупирали Триполитанију отворити све шансе, које се само могу замислити.

        3) Он може да формира националну владу, у којој ће постати лидер са ауторитетом. Та могућност ће бити доступна само тада када генерал уништи све наоружане групације, што нас поново доводи до могућности број 1.

        6. Фаза: Алжир или Мароко?

Либијска лука Тобрук

        Пошто читава политика на мору захтева тачке ослонца, руски стратези су разрадили алжирску варијанту са базом у Мерс ел Кебиру. Тим пре, што Москва има одавно успостављене са Алжиром војне односе и наоружање алжирске војске се у углавном састоји од руског оружја.

        Ипак је та могућност била одбачена из два разлога. Први се састоји у томе што је 2013. године Алжир категорички одбио да пружи руској флоти могућност проласка и извођења операција. Други је резултат аналитичког рада геостратега.

        Средоземно море је, као и Црно, затворено. Да би се стигло из Црног мора у Средоземно, неизоставно је неопходно проћи турским мореузима. Сем тога, да се изађе из Средоземног мора, да би се доспело у Атлантски океан, или да се уђе у њега, неопходно је да се обезбеди слободан пролаз кроз морски коридор, који се налази између Гибралтара и гребена Спартел.

        Мароко је идеалан партнер, јер се под његовом контролом налази јужна обала Гибралтара. Сем тога, упоредо са Западном Сахаром земља располаже огромном атлантском обалом која се простире од Танжера на северу до границе са Мауританијом на југу.

        7. Фаза: подршка Мароку

        За Мароко се питање Западне Сахаре не поставља. За време званичне посете краља Мухамеда VI Русији 15. марта 2016. године, Кремљ је потврдио да „поштује позицију Марока у вези са питањем Западне Сахаре“.

        Русија је том изјавом подвукла црту под односима са Алжиром, који су трајали дуже од пола века, који је био покровитељ Полисарија, покрета за независност Сахаре. Она је такође иступила против генералног секретара ОУН Бан Ки Муна, који се осмелио да назове мароканско присуство у провинцијама Сахаре „окупацијом“.

        Та изјава Русије у значајној мери појачава позиције Рабата, слабећи позиције Полисарија и Алжира, и отвара мароканске „могућности“ руској флоти…

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари