Државе треба да обавежу џамије да изолују исламске екстремисте

ЗЕЛЕНА БОЈА ИСЛАМА ШИРИ СЕ ПО СВЕТУ, УКЉУЧУЈУЋИ ЕВРОПУ И РУСИЈУ (КРАЈ)

• Запад мора да схвати да муслимански Пророк није објекат за подсмевање и критику. Баш у томе се и испољава слабост Запада где поприличан део јавног мњења, затрован политичком коректношћу, не разуме шта је то ислам и која ће то за њега бити претња кроз неколико генерација, кад број исламских верника порасте неколико пута
• Ако размишљамо здраво, треба, док још није касно, да наступамо одлучније него до сада. Не против муслимана и џамија већ - за њих
• Сугеришем да се, у најмању руку тамо где то зависи од државе, односно у земљама где ислам није државна религија, властима да право и обавеза да прате ко идејно управља џамијом и како џамија оријентише вернике у њиховом односу према осталим становницима и нормама државе у којој муслимани живе
• Немешање у послове религије је добро кад се ради о религији. А ислам је далеко од тога и не представља толико религију, колико обавезан за вернике стандард живљења, чији детаљи нису неутрални према онима који не припадају кругу истинских верника
• Муслимани треба да то разумеју и да прихватају општедржавне норме земље у којој живе (реч није о црквеним обредима, забранама или препорукама, или о празницима, рецимо, православним). А све џамије - свесно изолујући екстремисте – да у томе помажу

 

Пише: др Леонид ВАСИЉЕВ, историчар, редовни професор универзитета у Москви

 

         У ПРОЦЕСУ неконтролисаног раста броја становништва у земљама ислама у први план у наше време је избила не превише, али довољно образована младеж, којој многољудни Египат (трећина Арапа) не стиже да обезбеди радна места која одговарају њиховом образовању а камоли потребама.

         Та младеж је започела Арапско пролеће - митинзима против владара. Ауторитарни владаоци нису били либерални и демократични, али су одговарали нивоу развоја становништва и чврсто су држали своје земље на узди.

         Пролеће је свргло власт и организовало у неким земљама (Египат, Тунис, Јемен, Либија, Сирија) нове изборе који нису донели очекивано. Већина сељака, који се потчињавају џамији, у низу земаља је гласала не за побуњену младеж, већ за радикалне исламисте који су дошли или ће, као у Сирији, ускоро доћи на власт. И, шта је тиме постигнуто? 

         У Тунису и Египту су у току нови митинзи на којима учествује преварена у својим очекивањима младеж.

         У заосталим Либији и Јемену, где је образоване младежи мање, није све баш потпуно јасно, а у Сирији, са њеним религијским сложеностима, у току је рат до уништења. Још је гора ситуација у Сомалији.

         У најкраћем, промене нису довеле и нису ни могле да доведу до бољитка. Није имало одакле да се узме оно, што су прижељкивали млади бунтовници. Али је зато кристално јасно да су позиције исламских фундаменталиста свуда ојачане и настављају да се учвршћују.

         А либијска провинцијална племена су чак кренула походом на Мали, одакле их са потешкоћама потискују Французи. То је главни резултат. На њега може да се дода повећање нестабилности у другим арапским земљама. Од Јордана до Бахреина.  

         Зато још о џамији.

         Не треба заборављати да је ислам као религија не само крајње нетолерантан (Алах не трпи невернике!) већ и суров према свим својим верницима.

         Одступање од вере се третира отприлике као издаја у СССР, а понекад је и саставни део кривичног законика земље. А све је то тесно повезано са џамијом и њеном улогом.

         Или поштујеш традицију норми при чему сви то виде и знају, или ништа од тога не радиш и сви то такође знају.

         Такво понашање није твоја лична ствар, појам атеизма у свету ислама, ако ниси странац који тамо живи или неверник, например, хришћанин, не постоји. Из тога следи, да је реч муле или имама, који управљају џамијом и обично петком читају у њој проповеди, заиста битна.

         Кад после проповеди стотине хиљада муслимана, наводно спонтано али веома бесно, почињу да се буне због појаве негде у Данској у малопознатом листу карикатуре Пророка, а затим у милионском броју излазе на улице како би рушили западна представништва, то није коенциденција већ је потпуно контролисани наступ елите света ислама против неверника. 

         Запад мора да схвати да Пророк није објекат за подсмевање и критику. Баш у томе се и испољава слабост Запада где поприличан део јавног мњења, затрованог политичком коректношћу, не разуме шта је то ислам и која ће то за њега бити претња кроз неколико генерација, кад број исламских верника порасте неколико пута.

         Тај раст је неизбежан јер младе и здраве жене у исламу за то и постоје, како се сматра, да обезбеде мир новим верницима.

         Контрацепцију тај свет не признаје, а право да буде умотана и обавезна да безрезервно припада мужу, који је за њу платио и који од ње очекује децу, неприкосновени су.

         Муслиманка не треба да се школује, нарочито не у религиозној школи. У Пакистану у стотинама таквих школа подмећу бомбе.

         Све се то на Западу не схвата озбиљно, светост религије се штити политичком коректношћу. И, мада немају сви муслимани везе са задртим вехабијама, салафитима, џихадистима и другим радикалним фундаменталистима, не треба се тиме тешити.

         Ревносни исламисти сада су, како се чини, мањина, али је та мањина активна и има водећу улогу. Из њених редова се регрутује улема, муле и имами који управљају џамијама свуда, укључујући и Русију. Другим речима, они који читају проповеди петком чине више свештенство, оно које издаје фетве.  

         И овде, на нивоу идејних вођа, баланс се мења у правцу активно-експанзионог исламизма.

         А они који су склони да остану по страни, трпе поразе и одступају. Што је најбитније: млади нараштаји активиста ислама у препороду занети су идејом свемоћи религије коју обнављају. Другим речима, џамија царује.

         Што је више џамија, то су јачи они који слушају проповеди радикала и прате дух времена.

         У Русији, која је од давнина насељена немалим бројем муслимана, до скора није било исламиста.

         Појавили су се отприлике на граници 80-90-их година, када се распао СССР, а на његовим рушевинама су почеле нагло да јачају етничке и конфесионалне традиције оних који су били јако притиснути од стране власти. Те промене су се драматично поклопиле са препородом ислама, што такође није случајна чињеница, јер се појавио вакуум у пољима напона, која су постојала читав ХХ век.

         Вакуум више не постоји.

         Тоталитаризам и тероризам царују под зеленим барјаком ислама.

         Политичка коректност обавезује да се ислам сматра за нормалну религију, а исламизам за њену рушилачну појаву. То, у одређеној мери, и јесте тако, па, и подела није почела случајно.

         Милиони муслимана свуда, укључујући и земље Запада и Русију, били су, а у дубини душе и радо би остали, послушни грађани. Међутим, понашање исламиста са испољавањем снаге, нарочито шехида, војног крила, то спречава.

         Шехиди најчешће дижу себе у ваздух у гомилам својих, муслимана, тежећи да ставе до знања, њима који нису превише радикални, да Алах не трпи инертност. Дакле: ако су приликом терористичког напада шехида и они гинули – да је то било Алаху по вољи. Поврх свега: то је наук за све оне који нису схватили обавезу да се потчине исламистима и њиховим идејним вођама.  Нико се, разуме се, после таквих експлозија не буни, људи су застрашени. 

         Најбитније је то што су све џамије за муслимане исте, и сви седе на проповедима једни поред других и сви слушају проповеди.

         А саме проповеди, понављам, читају они, које је улема васпитавала у духу неспорности идеје обновљеног и активног, радикалног ислама, са тенденцијом даље експанзије. Наравно, доктрина може и треба да се дели на ислам и исламизам, међутим не дајмо се преварити.

         Треба да будемо свесни како и у ком правцу генерално иде овај процес.

         Принципијелне разлике међу обичним и радикалним муслиманима - нема. И једни и други су уједињени у доктринарном штовању Алаха и убеђености у то да није било бољег времена за муслимане него оно у којем је живео поштовани Пророк.

         Нема несугласица ни у односу према одступницима од вере, нема колебања у односу према жени и модусу њеног понашања. Генерално, готово да не постоји ништа битно што би делило једне од других.

         Дели их једино ниво религијске активности. Међутим, баш је активност муслимана вековима, од тренутка првих проповеди пророка, сматрана главном врлином. И, ослањајући се на традицију, мањина активних – исламисти – са сигурношћу води за собом остале. И ако то још увек није свима јасно, а за многе недовољно пажљиве ни очигледно, неће увек бити тако. Утолико пре што бројност света ислама незаустављиво расте следећи његову васељнску уму.   

         У исламу у принципу нема места неутралности према религији. Та доктрина и начин живота који она подстиче су нетрпељиви према другачијем мишљењу. Ислам је био принуђен да га трпи, када је бивао слаб. Међутим, кад је почео да јача и логично у многоме да доприноси исламском екстремизму - много тога се променило.

         То се види свуда, укључујући и савремену Русију и Европу.

         Не усуђујем се да дајем савете како да се понашамо. На мени је да кажем како стоје ствари.

         Мада, ако размишљамо здраво, треба, док још није касно, да наступамо одлучније него до сада. Не против муслимана и џамија већ - за њих.

         Сугеришем да се, у најмању руку тамо где то зависи од власти, односно у земљама где ислам није државна религија, властима да право и да то буде њихова обавеза да прате ко идејно управља џамијом и како џамија оријентише вернике у њиховом односу према осталим становницима и нормама државе у којој муслимани живе.

         Немешање у послове религије је добро кад се ради о религији. А ислам је далеко од тога и не представља толико религију, колико обавезан за вернике стандард живљења, чији детаљи нису неутрални према онима који не припадају кругу истинских верника.

         Исламизам свесно и циљано појачава баш те детаље. 

         И још нешто што је већ у вези са наклоношћу да чине добра дела за рачун пореских обвезника и државне благајне.

         Треба им посаветовати да не раде тако нешто без разлога, не узимајући у обзир ниво живота основног дела становништва, а камоли на његову штету. То може само да породи у земљи етничку и конфесионалну мржњу и да доведе до погоршања благостања.

         Муслимани треба да то разумеју и да прихватају општедржавне норме земље у којој живе (реч није о црквеним обредима, забранама или препорукама, или о празницима, рецимо, православним). А све џамије - свесно изолујући екстремисте – да у томе помажу.

 

         Превела Марија Петрова